O, vi ne znate kako je kad
Tuga zašumi I kad pod kožom bukne
Od neke boje crne,
Crnje od kupina u jesen kasnu.
Tu mi ona romori ko reka
Gde srce treba biti.
Tu me ona bode poput oštrog trnja,
Gde ljubav pušta niti,
A onda ko vrelo sukne iz oka
I poput srne sklizne u žbun.
O, vi ne znate kako je kad zgasnu
Reči koje sam trebala reći
Pa da sunce šikne niz nebnu plavet.
Ko probušen čun plovim
Po tankoj niti snova.
Sve više ličim na avet.
Sve manje volim,
I ne umem pobeći od tebe
Kad sećanja niknu na usni.
Probaj da voliš tako
Da ti otpadnu uši.
Probaj da ljubiš žestoko
Da ti utrnu zubi.
Izgori od vatre polako
I od voljenja se uguši,
A onda ko kockar vrli
Na kraju sve izgubi,
Pa zaspi go ko pužić
I kuću svoju usni.
O, vi nemate osećaj taj
Kad praznina hoda sa vama
Nalik na vetar što luta
Niz polja pusta i gola.
Ko papirni zmaj čekam
Da me pustiš i odeš
Konačno da budem sama,
Jača, uporna, bolja,
I u svemir porinuta
Kao zvezdana kola.
Tu u sazvežđu mekom
Čekaću da procvetam
Nalik na malog svica
Što čeka na prvi let.
A onda večeri jedne
Da se sjurim nad rekom
Ko zvezda padalica
da buknem kao cvet.
Tada me uhvati okom
I nedaj nikad da odem.
Potroši lepše i luđe
Kao da ideš na bal.
Neka ti u srce uđe
Laka srna sa skokom,
Neka ti zadrhti srce
I ne ostane ko meni žal.
O, vi ne znate kako je kad tuga
Zašumi i kad pod kožom bukne
Ko mali bolni plih.
Možda nam se to život ruga.
Možda želi da pukne
I da se raspe ko kometa
U raskošnoj boji.
U ime svih kojima
Uzima i daje.
A možda je to pokušaj
Da nam spoji
Iskre što od šašavog
Voljenja sjaje.
