Znam da sada misliš
kako sedim u tami
i neprekidno plačem.
Sa lica osmeh svlačim
i navlačim masku
od bola i sete.
Umesto tebe,
zagrlila sam jastuk
stežući ga sve jače,
i ove lepljive suze na licu
nevidljivo ti prete.
Znam da veruješ
kako mi odlazak tvoj
produbljuje ranu posred srca,
i kako se uplašeno tresem
ispod pokrivača straha.
Likuješ u dubini duše
što pod nogama tlo mi puca,
čekaš samo trenutak
kada ću od tuge
ostati bez daha.
Nećeš se radovati
željama svojim.
Ubiće te kada vidiš
da i dalje gorda
pred tobom stojim.
Možda sam stvarno i plakala,
možda se od bola tresla,
možda sam na tren poklekla
ni dužna ni kriva.
Možda sam i umrla hiljadu puta,
pa opet ustala živa.
Možda . . .
Možda će mi i sada
telo zbog tebe zadrhtati.
Možda, ali ti to nikada
nećeš znati.
