U Mostaru sam voleo neku Svetlanu, jedne jeseni.
Jao kad bih znao sa kim sada spava
ne bi joj glava, ne bi joj glava.
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi.
Jao kad bih znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele.
Govorio sam joj: „Ti si derište, ti si balavica.“
Sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči.
Govorio sam joj: „Ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zrelo, šta se praviš svetica?“
A padale su svu noć neke modre kiše nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako, sačuvaj Bože.
Da li je volim, tiho je pitala.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše.
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini,
ali nije htela to da čini, nije htela
il’ nije smela, vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima.
Njene oči – ptica, njena bedra – srna.
Imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež mali, ljubičasti, ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat imam li devojku,
volim li Rilkea, sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga
detinjstva zvonile kapi,
a noćna pesma tekla tihano niz donju Mahalu:
„Ej Sulejmana othranila majka.“
Ona je prostrla svoje godine po parketu,
njene su oči bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople k’o mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna.
„Svetlana, Svetlana znaš li da je Atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije“,
sve sam joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak nosio.
Pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica.
Pod Starim mostom Crnjanskog joj govorio.
„Što je divan“, šaputala je, „što je divan“.
Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino k’o prvi ljiljani.
A onda su dolazile njene ćutnje duge, preduge.
Mogao sam slobodno misliti o svemu,
Razbistrit Spinozu.
Sate i sate mogao sam komotno gledati druge,
bacati oblutke dole niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko.
Mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju.
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu. Sve sam mogao.
Govorio sam joj: „Ti si glupa. Ti si pametna.
Ti si đavo. Ti si anđeo.“
Sve sam joj govorio, ništa mi nije verovala.
„Vi ste muškarci rođeni lažovi, vi ste hulje.“
Svašta je govorila,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše.
Stvarno sam voleo tu Svetlanu, jedne jeseni.
Kad bi’ znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava.
Jao kad bi’ znao ko je sada ljubi
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi.
Jao kad bi’ znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele.
Više o večerima poezije koje pravimo u Novom Sadu i okolini saznajte na facebook stranici i twiter nalogu. Pored toga, pogledajte naš youtube kanal. :)
https://www.facebook.com/MedjuNamaRecitatorskaGrupa
https://www.youtube.com/channel/UCKMcMk3rAnCb5TgIAdZ65_g/videos
