Do pre nekoliko godina sam bila mlada i lepa. Ili sam se bar tako osećala. Jednog dana sam počela da zapažam bore. Kilograme. Sede vlasi.
Vreme prolazi prokleto brzo. Sa dvadeset pojma nisam imala.
Sa trideset sam verovala da je život preda mnom, čemu žurba, živeću još sto godina i sve će uvek biti lako i opušteno. Deca? Da, možda, verovatno; ali nisam znala tačno kada.
Nedavno sam pogledala u svoj životni kalendar i trgla se. Kud prođoše dvadesete, tridesete…?
Ono najdragocenije, dar koji dobijamo po rođenju, ali ne zauvek, je vreme. To vreme koje naučimo da cenimo tek negde pod stare dane, kada ga je sve manje i manje.
Sa dvadeset sam se razvlačila kao žvaka i uživala u životu.
Sa trideset sam i dalje uživala, ne sećam se tačno u čemu, ali znam da sam bila ubeđena da sam baš mlada i da imam sve vreme ovog sveta.
Da li bih se vratila u to blaženo doba?
Da, i ne.
Ne bih menjala ovu pamet za tadašnju. Jer, već rekoh, tada nisam znala ništa.
Menjala bih ovo sadašnje telo za nekada zavodljivu figuru. Rado bih vratila svoje zategnuto lice, prirodnu svežinu i sjajnu kosu svojih tridesetih.
Da mi je sada trideset, i ova pamet, gde bi mi bio kraj!
Ali pošto povratka nema, svako radno jutro predstavlja ozbiljnu pripremu za bojno polje zvano spoljni svet.
Rado i brzo učim. Savladala sam sve kamuflažne tehnike savremenih make-up prevara. Ono što ne stignem da izvedem pred kućnim ogledalom, dovršavam na semaforima. Retrovizor je moj verni saučesnik i pomogač.
Ipak, mada uspešno zavaravam naivni svet koji me okružuje, ponekad pomislim koliko su površni i jalovi te sitni trikovi koje ne mogu stvarno da ponište trag isteklih godina.
Pre nekoliko dana sam sa prijateljicom razglabala na ovu temu. Šta je mladost? Šta je lepota? Jesmo li tašte ili nam savremene tekovine nameću pravila ponašanja kako bismo se što je moguće duže uspešno „nosile“ sa drugima?
I došle smo do sledećeg zaključka:
Bićemo mlade dokle god budemo sposobne da učimo. Nove veštine, nove tehnike, nove jezike… Bićemo mlade i lepe, ne zato što će nam kose biti bujne i lepršave. Ne zahvaljujući besprekornoj šminki, hajlajtingu ili konturingu.
Lepota nije u glatkoj koži i najmodernijoj frizuri. Lepota je sjaj u očima, pamet, snaga, želja, volja.
Nemojte me pogrešno shvatiti.
Lepo je kad se skockamo. Trudiću se ja i dalje, svakog jutra, dodavaću slojeve šminke na semaforu uz pomoć mog vernog retrovizora.
Čekiraću povremeno kalendar i zgražavaću se nad proteklim mesecima i godinama.
Možda bih promenila sadašnji izgled, sadašnje lice, za ono koje ponekad posmatram na sačuvanim fotografijama.
Ali sadašnju pamet ne bih.
