Setila se kako je toga dana bila ponosna. Napokon je je bila punoletna i napokon se zvanično i ona za nešto pitala. Bili su to njeni prvi izbori. Obukla se svečano, a onda sa roditeljima uputila do mesta gde se nalazila glasačka kutija. Bilo je nečeg neopisivo lepog u tom trenutku za nju dok je glasački listić klizio niz njene prste. Od tog dana shvatila je koliko pružena mogućnost izbora može biti varljivo osećanje. Spoznala je to posle prvih vesti, sutradan.
I evo, posle par godina, opet neki izbori. Samo ovoga puta nema kutija i birača, ovoga puta je postojao samo jedan glasač – ona. Postavio je mogućnost da bira između više opcija. Znala je, kao i mnogo puta do tada, da koju god izabere – njemu se neće dopasti.
Ušli su u neki period kada je on stalno pred nju postavljao neke izbore, ankete. Prosto je više nije gledao kao osobu, već kao glasača. I ni u jednom pitanju nije postojala reč ljubav. Ona se negde zaturila već odavno.
Drhtavim glasom mu je rekla šta želi odmah napominjući da nije ni želela da bira i da ona odavno zna šta i koga želi. Dok su joj suze navirale na oči i polako krčile sebi krivudave putiće niz njene goruće obraze licem mu se razvlačio kiseli osmeh. Osmeh razočarenja.
Znala je da je gotovo. Još jednom je pogrešno birala. Samo, sada je shvatila da ovoga puta nije odabrala pogrešan odgovor, već pogrešnu osobu.
Sledeći put, ako bude u sličnoj situaciji, znaće dobro koga će birati, kao što će znati da će tada biti ona ta koja će postavljati pitanja i pružiti mogućnost izbora. Ona će se pitati za to šta će i koga će pitati. Previše je već bila pitana.
