Mitologija je karakteristika svih kultura. Izučavanje mitologije seže još iz drevnih vremena i danas su među napoznatijim svakako grčka, zatim rimska, nordijska, egipatska, mesopotamijska itd. Slovenskom, iliti mitologijom naših predaka, najviše se bavio Veselin Čajkanović. U daljem tekstu ćemo videti kakav je bio panteon starih Slovena, više o kultu drveća i životinja koji su negovali, o običajima kao što su kumstvo i gostoprimstvo.
Prema mišljenju Veselina Čajkanovića, vrhovno božanstvo naših predaka bio je Dabog, zatim Baba ili Dajbaba i Perun. Pored njih javlja se i Vesna (boginja proleća), Danica (svetla boginja sutona i zaštitnica ljudskog sna), Zora (dobra vila, boginja jutarnjeg svanuća, mira i sloge, jutarnja zvezda, zaštitnica jutarnjeg rada)…
Dabog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Daboga najčešće opisuju kao hromog starca sa jednim okom, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Njegove funkcije su bile da uči svoj narod raznim veštinama i zanatima, kao i da putuje zemljom i obilazi i pomaže svoj narod. Dolaskom hrišćanstva Dabog je bio satanizovan i u folkloru se često naziva hromi Daba. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Smatra se da je paganski praznik posvećen Suncu, dolaskom hrišćanstva, preinačen u Bozić, a osobine Daboga su prenete na Svetog Savu.
Baba ili Dajbaba je Dabogova žena, boginja plodnosti.
Perun je bog groma i munje (Gromovnik) na nebu i vatre na zemlji. Perun je jedan od najmoćnijih bogova Slovena. On predstavlja rušitelja, budući da je on Bog vremenskih i prirodnih nepogoda. Što je Zevs u grčkoj, Odin u nordijskoj, to je Perun u staroslovenskoj mitologiji. Verovalo se je da se pojavljuje u proleće kako bi doneo kišu i učinio zemlju plodnom. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubr, a od biljaka: hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Nakon dolaska hrišćanstva ulogu Peruna preuzima sveti Ilija, neretko Ognjena Marija i sveti Pantelija. Slavio se oko današnjeg Ilindana.
Čajkanović je utvrdio da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, kao i da je srpska religija paganska do VII veka ili delimice do XII veka, tj. do primanja hrišćanstva. Od pagana su ostali: Božić, slava, kumstvo i gostoprimstvo, svadbeni i pogrebni običaji.
Stari Sloveni su posebnu važnost pridavali gostoprimstvu. Smatrali su da se Bog može reinkarnirati u ljudskom obliku, kao neki putnik ili prosjak i u interesu svakog čoveka je da što bolje ugosti gosta. Kao gost se može javiti i porodični predak ili demon.
Veliku ulogu u tradiciji Starih slovena ima i kumstvo. Kum ima najvažnije dužnosti u najvažnijim momentima: davanje imena detetu pri rađanju, zatim se ističu njegove dužnosti na svadbi i kum je onaj koji umiruje pretke koji traže osvetu. On je posrednik između živih i pokojnih predaka. Naziv sazvežđa Kumova slama možda ukazuje i na njegovu dužnost da umrle odvede precima.
Slava jeste pomen predaka. Obred je prost: ,,ustajanje u slavu”, spominjanje umrlih i žrtva ( u hlebu, koljivu i vinu) koja se prinosi precima.
Badnji dan i Božić takođe predstavljaju praznik predaka sa obredima poput: unošenja slame na Badnje veče, uz kvocanje i pijukanje (verovalo se da su u njoj duše predaka predstavljene kao ptice) i prostiranje slame radi večere, unošenje Badnjaka i mešenje česnice u koju se zamesuju razni predmeti (grančica drena, novčić itd) koji će onom koji ih nađe doneti zdravlje, sreću u stoci, u novcu… Dolazak polaženika koji se prima kao božanski gost ili kao inkarnaciju mitskog predka. Badnje veče je praznik duše i praznik Boga i prva čaša vina se namenjuje Bogu, kao i na slavi.
Staroslovenska religija je dobrim delom bila animististička.
Smatralo se da demoni prirode imaju uticaja na prirodne pojave i da vladaju delovima prirode. Tu ubrajamo šumske i vodene duhove, vile, germane, lesnike, ale i zmajeve.
Lesnik je gospodar šuma i zveri. Pastir čije stado čine jeleni, kočute, zečevi, koje čuvaju vukovi ili risovi.
Šumska majka je žena izražene lepote, sa dugom crnom kosom, noktima, nekad naga, nekad odevena ili je prikazana kao starica sa izraženim zubima. Smatralo se da nije nanosila zlo, već da je bila zaštitnica majki i novorođenčadi.
German je lutka od gline ili slame koja se bacala u reku ili sahranjivala sa ciljem da se zaustavi kiša. U hrišćanstvu German je svetac koji upravlja prirodnim pojavama –gromom, poplavom, olujama.
Ale su u hrišćanstvu đavoli koji predvode gradonosne oblake, a sveti Ilija ih gađa gromovima.
Zmaj je važna figura u staroslovenskoj mitologiji. Ističe se da je zmajeva najvažnija funkcija borba protiv ala koje vode gradonosne oblake. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad treba. Opisuje se kao polučovek-poluživotinja, dimorfan demon. Vatrena ptica dugog repa koja pri letu izbacuje varnice. Među ljudima može uzeti ljudski oblik. Jako je pohotan i ima ljubavne veze sa lepim ženama.
Trag šumskih demona se nalazi među koledarskim obrednim povorkama.
Demoni sudbine su suđenice, koje određuju svakom biću pri rođenju i Usud koji određuje istu sudbinu svima rođenim istog dana.
Demoni bolesti donose bolesti i epidemije i to su: babice, milosnice i čume.
U domaće demone koje čuvaju kuću i kućno blaga ubrajamo zmiju čuvarkuću, talason, zatim kućnog uslužnog duha. Svaka kuća je imala svoju zmiju čuvarkuću koja je živela ispod kućnog praga, ona uzima za dužnost zaštitu i napredak potomstva.
Demoni koji nastaju od ljudi i ljudi demonskih osobina su: vampiri, veštice, mora i vetrovnjak.
O vampirima (kod nas poznatiji kao vukodlaci) Vuk Karadzic kaže: vukodlak je čovek u koga posle smrti 40 dana uđe neki đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božica tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdekoji počnu kazivati da su ga gde noću videli s pokrovom na ramenu) i stanu pogađati ko se povampirio. Kadšto uzmu vrana ždrepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kažu da takovi ždrebac neće, niti sme, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se iskupe svi seljaci s glogovim koljem (jer se on samo glogova koca boji: zato govore kad ga spomenu u kuci: „na putu mu broc i glogovo trnje“), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori.
Sveto drvo starih Slovena bila je lipa. Stari Sloveni su živeli u lipovim šumama. Verovali su da ih lipa čuva od zla i uroka, a koristili su je kao lek.
Hrast ili drvo Boga gromovnika (verovalo se da zato grom najčešće pogađa hrast). Hrast po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka na potomke. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile. I dan danas se u hrišćanstvu neguje kult hrasta, pa se seče kao badnjak za Božić.
Među dobro drveće spada leska. Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta. Leskina šibljika ima izvanrednu magičnu snagu; takva magična šibljika može ispuniti svaku našu želju, njome se može ubiti đavo, čovek pretvoriti u životinju i ponekad čak i mrtvac oživeti.
