Osobe sa invaliditetom su na razne načine u Srbiji zapostavljene. Iako smo kao sportska nacija uspešni u takmičenjima osoba sa invaliditetom, njihovi rezultati, trud i zalaganje nisu na dovoljan način ispraćeni.
Mitar Palikuća je srpski paraolimpijac, koji je rođen 1974. godine u Šapcu. Stonim tenisom je počeo da se bavi 2005. godine. Nakon nekoliko turnira u Srbiji, Mitar je počeo mnogo aktivnije da se bavi ovim sportom i tri puta je osvajao titulu prvaka države. Ubrzo je usledio i poziv iz reprezentacije, a sjajni Mitar je opravdao poverenje ostvarujući brojne uspehe na međunarodnim takmičenjima. Evropski prvak iz 2011. godine je bio ljubazan da izdvoji deo svog vremena za naš portal.
Pre bavljenja stonim tenisom, bavio si se fudbalom i ukoliko se ne varam proglašen si za najboljeg fudbalera Opštinske lige Šabac 2000. godine. Ipak, jedna povreda na radu te je primorala da ostaviš fudbal, ali možeš li nam reći kada si počeo da se baviš stonim tenisom i otkud ljubav baš prema tom sportu?
– Kao što si rekao, bavio sam se fudbalom pre povrede i posle nekoliko godina oporavka jednostavno hteo sam da se još više aktiviram. Učlanio sam se u Udruženje paraplegičara Mačvanskog okruga. Bio mi je neki cilj da počnem da se bavim bilo kojim sportom. Nisam imao veliki izbor, mogao sam da biram između streljaštva, šaha, atletike i stonog tenisa. Između ostalog dosta su mi išle igre sa loptom, posebno košarka i odbojka. Pri učlanjenju svideo mi se stoni tenis i nekako mi je najviše legao. Prvo sam krenuo sa turnirima po Srbiji, kasnije je to prešlo na viši nivo, mnogo ozbiljnije sa svakodnevnim treninzima. Iza mene je za proteklih par godina dosta medalja, mada okrenuo sam se najviše ka sportu iz nekih zdravstvenih razloga, jer igranje stonog tenisa iziskuje dosta napora. Bavljenje sportom je predstavljalo neku fazu da se vratim u normalne tokove života – započeo je priču Mitar.
Prošle godine si na Paraolimpijskim igrama osvojio bronzanu medalju. Kakvi su tvoji utisci o bronzanoj medalji i samim Paraolimpijskim igrama? Da li ti se svideo Brazil i da li si imao uopšte vremena da pogledaš neke stvari i znamenitosti koje te zanimaju?
– Veliki je uspeh što sam otišao na Paraolimpijadu. Rio je u svetu poznat po svojim plažama. Bili smo u olimpijskom selu, gde su bili i olimpijci pre nas. Kako vreme prolazi sve više vidim koliko mi ta medalja znači. Veliki uspeh i dosta rada stoji iza osvojene medalje. U Riju smo bili tri nedelje i nismo imali mnogo vremena za neke izlaske, najviše zbog bezbednosti. Eto, uspeli smo poslednjih dana da obiđemo plaže, kao i spomenik Isusa Hrista koji je njihov simbol. Brazil je ostavio veliki utisak na mene, posebno plaže Kopakabana i Ipanema. Uglavnom taj deo grada, koji smo obišli jako mi se svideo.
Nakon Paraolimpijskih igara obavio sam razgovor i sa Milošem Mitićem, koji je osvojio srebrnu medalju i pitao sam ga da li misliš da će fantastičan uspeh na Paraolimpijskim igrama i devet osvojenih medalja u Brazilu stvoriti bolje uslove za rad i bavljenje sportom, jer neko moje mišljenje je da vaši rezultati nisu toliko ispraćeni i priznati u društvu, što mi je malo i apsurdno? Kakvo je tvoje mišljenje?
– Otkad sam se 2001. godine povredio prolazimo kroz teška vremena. Realno gledano dešava se napredak, ne mislim samo na sport. Moram da kažem da sam posle Brazila osetio više medijske pažnje. Naravno, može to bolje, ali makar se nešto dešava. Sve to ide sporo, ali činjenica je da smo posle Rija pokrenuli nešto. Nadam se da će država sve to još ozbiljnije da shvati. Pružaju nam podršku, ali što se tiče takmičenje ima tu nekih problema, mada moramo priznati da smo imali dobre uslove što se tiče priprema. Dosta toga treba da se poboljša, ali dešava se makar nešto pozitivno.
Koji su tvoji najbolji rezultati u dosadašnjoj karijeri?
– Prvo moje veliko takmičenje je bilo Evropsko prvenstvo u Splitu 2011. godine, i tamo sam ekipno osvojio zlatnu medalju, dok sam u pojedinačnoj konkurenciji bio bronzani. Nisam uspeo da se plasiram na Paraolimpijske igre u Londonu 2012. Na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013. godine osvojio sam srebrnu medalju u ekipnoj konkurenciji, dok sam pojedinačno ponovo bio bronzani. Nakon toga je došla bronzana medalja sa Svetskog prvenstva u Pekingu. 2015. godine nismo uspeli da u ekipnoj konkurenciji osvojimo medalju, ali sam bio uspešan na Evropskom prvenstvu u pojedinačnoj koknkurenciji gde sam još jednom osvojio bronzu. I naravno, već pomenuta medalja sa Paraolimpijskih igara. Dosta bronzanih medalja u pojedinačnoj konkurenciji, ali naravno tu su i brojne medalje sa Svetskih kupova.
Koliko je volje, upornosti, mentalne snage, pa i finansijskih sredstava potrebno za takmičenja?
– Potrebno je dosta novca, mada sve zavisi od sporta do sporta, stručnog štaba… Paraolimpijski komitet normalno stoji iza svega toga i oni obezbeđuju sredstva za pripreme i odlaske na turnire. Generalno mislim da dobro funkcionišemo. Ima puno odricanja, takođe potrebno je dosta kocikca da se poklopi. Moj moto je mora dosta da se trenira i radi, ali naravno neće to uvek da se vrati, međutim onda čoveku neće biti žao ako je dao svoj makimum, a bolji uvek neka pobedi. Ne mogu svi da donesu medalju, npr. prošle godine je bio veliki uspeh otići u Rijo, a kamoli vratiti se sa medaljom. Mi treniramo skoro celu godinu, imamo treninge dva puta dnevno, nekada i vikendom. Dosta smo odvojeni od porodice. Porodica dosta trpi, ali oni moraju da budu velika podrška.
Imaš li neki hobi u slobodno vreme?
– Iskreno, trenutno neki hobi nemam. Treniramo dva puta dnevno po dva sata. Većina nas je u Novom Sadu i svi mi imamo porodice, ja lično troje dece i svaki slobodan trenutak koristim da budem sa njima. Ponekad uspem da pogledam neki film.
Kakvi su tvoji dalji planovi i kakva te takmičenja očekuju u nekom narednom periodu?
– Već u utorak kreće Svetski kup, i to su ujedno kvalifikacije za Svetsko prvenstvo naredne godine. Ove godine imamo ekipno Svetsko prvenstvo u maju (Bratislava). Pre toga imamo još nekoliko Svetskih kupova u Rumuniji i Sloveniji. Imaćemo nakon toga malu pauzu, a početkom oktobra je Evropsko prvenstvo u Sloveniji. Standarno imamo neki ritam i plan priprema. Dosta dobro radimo sa selektorom Zlatkom Kesarom i uvek donosimo veliki broj medalja sa takmičenja. Ima dosta mladih takmičara, koji pokazaju dobru formu i nadam se da će u budućnosti biti još bolji i naravno da ćemo imati odlične naslednike.
I za kraj može neka poruka za naše čitaoce od jednog sjajnog sportiste i pravog šampiona?
– Iz nekog mog lično iskustva, život vas neće maziti, život je pun uspona, padova, sreće, tuge i čovek mora sa tim da se izbori. Ja posle povrede nisam poklekao, vratio sam se. Dosta ljudi ne uspe da vrati u normalan život. Čovek ne treba nikada da se preda. Najbitnije da čovek ostane psihički stabilan – zaključio je Mitar.
