~*~
Povešću te, medena,
da sakupljamo orahe,
one malo tvrđe,jestive,
što pokrcnu pod našim đonovima
(ah, prođe već bosonoga sezona!)
A oni mekši, koji su?
To su moja koža, duša
i krhka pribranost,
pod naletom ivojih nežnih zuba
i grančića mojih iskušenja, i…
To su oni što, ušuškani u lišće,
uljuškani u oblačiće bezbrižnosti,
ugodno žuljaju tvoja pleća…
(i koji će se smejuljiti u susretu, opet,
sa nekim tvrđima koji će se prkosno
podmetati nekom (samo)nadzoru,
raznim brigama i teskobi!)
