Хуманост, страст ка спорту и стручност у разним областима снимања и комуникације препоручили су Мирослава Аксентијевића за сниматеља у пројекту „МАРАТОНЗАГИНИСА”. Акса се може похвалити са преко 25 година радног искуства ТВ сниматеља на локалним и националним телевизијама. Препознатљиви су Аксини кадрови на К9 и Б92 и телевизији Крагујевац за које је дуго година радио, сарадник је ТАЊУГ-а и сада координатор редакције Српске Научне Телевизије у Крагујевцу. Поред тога ради и као монтажер, писац сценарија и редитељ.
Зашто, рођен у Драчи?
Отац ми је радио у Фабрици аутомобила, живео у Крагујевцу у Гушићевој 57. За славу Свети Јован са супругом је отишао каод родитеља у Драчу да помогне спремање славе. Четири дана пред славу мајка се породила у Драчи. Као прво мушко у фамилији тетка Радмила ме је одмах под хитно пријавила у Месној заједници Драча. У селу Драча сам рођен, али никада нисам живео.
Фотоапарат као млад прво узео у руке?
У средњој школи сам набавио „Никона”. Уписао сам се у Фото-кино клуб у улици Црврно барјаче када је председник био неки далматинац Стипе. Одмах сам почео да снимам другаре за време Великог одмора, али и на часу. Наравно на црно-белом филму! У почетку сам радио и свадбе на позив познаника и пријатеља. На студијама ми је много сметало да учимо „маркзизам”, на уштрб стручних предмета. Нисам марио за такмичења ни у спорту ни у фотографији, али спорт и снимања су део моје личности.
Каријера фотографа и сниматеља?
Радни век сам започео као електротехничар у Романији 1978. године и радио сам код њих десет година. И на терену сам сам снимао колеге на њиховим тешким и за фотографе интересентним ситацијама. Изашао сам из радног односа, напустио Романију и основу своју продукцију. Отворио сам фотографску радњу „ФОТО-ВИДЕО АКСА” у Багремару. Због повољнијег пореза радњу сам пријавио у Општини Кнић. Прва камера ми је дводелни „Панасоник”, камера одвојена од тејпа, имало бога ми подоста кила. Kамером опет снимам прво за моје задовољство, кадрови за моју душу, па су дошле и озбиљне тезге. Снимао сам музичке спотове за певаче Радишу Урошевоћа, Гоцу Лазаревић, групу Немогуће вруће и забавњаке…Спорт сам почео да снимам 1993. године, тек када сам се запослио као камерман на нашој првој приватној телевизији „Каналу 9” код Сонија. Корак даље је запослење 2001. године на телевизији Крагујевац. Истовремено сам после неколико година почео хонорарно да радим и за Б92. За телевизију Б92 радим до 2 013. године, па један кратак период за ТВ Нову.
Крагујевчани те знају као спортисту бициклисту, каратисту…?
Морам да кажем да сам као средњошколац био заљубљен у фудбал, који сам оставио због вештине која је освајала свет – каратеа. Почео сам у Карате клубу Раднички, тренирајући Шото кан стил и стекао сам „зелени појас”. На одсложењу војног рока у Пули положио сам за плави појас. По повратку из војске мењам клуб и стил, прешао сам у Карте клуб „Црвено барјаче”, који су неговали Вандер ју стил уз инструкције браће Ницовића. Код њих сам положио за мајстора и био помоћник тренера све до 1983. године. Као дечак сам возио стару очеву „млекаџијску” бициклу, све док нисам зарадио свој први пони. Данас имам неколико модерних тркачких бајсова које употребљавам у зависности од стазе које возим.
Са Гораном Николићем имам сарадњу уназад више од десет година. Због њега возим дисциплину „тандем бициклизам! Он је Пројекаст осмислио и почео са својом Параолимпијском Академијом „Јуниор” да организује и вози бициклистички маратон Крагујевац – Мостар. На првом испраћају екипе био сам камерман. Идеја „тандем бициклизма” ми се свидела и рекао сам Горану: „Једног дана ми ћемо заједно да возимо”. Прво сам га пратио професионално снимао га, а онда и као бициклиста. То нас је повезало! Пројекат „МАРАТОНЗАГИНИСА” је осмишљен и заживео пре годину и по дана и ушао сам у његов тим као сниматељ.
Шта је тражио Гинс од вас?
Тражило се по више основа. Први услови су били са техничке старане:опрема за снимање и радно искуство у медијима, пре свега на телевизији. Обавезно је била да сам опремљен са три камере, којима морам да га пратим и да поседујем пратећу опрему. Морао сам да имам у колима стално на располагању три лаптопа и брдо осталог материјала. Прво смо имали обавезу да остваримо звучни ефекат почетка трке на самом старту. Истовремено са пуцњем је Горан је морао да пронађе сигнал преко JПС а на свом сату. Ја сам имао обавезу да старт снимим са две камере. Једна камера је била константно у возилу, друге две сам укључивао према потреби. Имао сам свакдневне обавезе снимања, паковања материјала и слања ка Гинису. Између осталог, морао сам да успоставим сталну непрекидну везу између њих и маратона. Горан је био у сталној конекцији преко ЈПС-а, преко специјалног спортског сата преко кога је био у вези са ЈПС сателитом. Моја обавеза је била да га ажурирам, закачим преко пинова на рачунар, да скинем све податке, чекирам и омогућим доступност тих података Комисији Гиниса. Строга је била контрола и ригорозне провера маратонца. Имали су све податке о кандидату за Гинсов рекорд, где се нализи, да ли се вози, трчи, или одмара.
Да ли си и ти рекордер?
Може се рећи да сам и ја рекордер за Гиниса у свом делу посла. Ја сам за 55 дана снимао Горанa Николића са три камере сваки дан и имам 165 дана снимљеног материјала његовоих напора у настојању да обори рекорд у најтежој атлетској дисциплини. Успут сам мало и фотографисао, јер сам морао да поред свог основног посла да будем и асистент физиотерапету и возачу у пратећем тиму. Често сам ја давао Горану суплементе и воду… Велики ми је био изазов да снимам за Гиниса. Колико је знам мало је људи који се могу похвалити да су у свом животном веку били службени фотографи за ту институцију.
Виђам те свуда по Шумадији, са Удружењем „Бирам Крагујевац” редовни си учесник пасуљијаде у селу Лесковац?
Пасуљијада је само један сегмент активности Удружења „Бирам Крагујевац”. Мене су чланови УБК-а позвали да им се придружим, њима се свидела моја професионална страна. Мој рад није само сниматељски посао, ја се још бавим писањем сценарија и режијом. Снимио сам неколико серијала и ја могу много да им помогнем у раду. Удружење покушава да оплемени и обогати културни и забавни живот Крагујевца.
Планови?
Не знам шта су ми планови! Тренутно сам кординатор редакције Српске научне телевизије где радим. Три године до пензије ништа не значи, јер овакав какав сам снимаћу док сам жив. Тренутно сам заокупљен снимљеним материјалом са „МАРАТОНЗАГИНИСА”, можда ће комисија за Гиниса да ми тражи још неки додатни материјал, поред редовних дневних снимања које сам им слао, а трајали су три до пет минута. Од обиља материјала можда ћу направити документарни филм.
БИОГРАФИЈА
Рођен 1957. године у Драчи, родитељи Светолик и мајка Милена живели су у Гушићевој у породичној кући. Прва четири разреда завршио је у ОШ „Светозар Марковић“, па се због пресељења пребацио у ОШ „Станислав Сремчевић“. Уписао и завршио Техничку школу електросмера. Уписивао више Виших школа и захваљујучи Радничком универзитету стекао диплому фотографа. Војску одслужио као авијатичар у Пули 1978. године. Радни век започео у Романији, постао предузетник и камера га одвукла у медије, а бицикла у авантуре.
Коришћене камере за снимање:
Sony HXR 2500; Gou Pro; auto kamera 4K- ultra HD
