Mirko Ikonić, pesnik, pripovedač, autor ogleda iz istorije i teorije književnosti i književni kritičar.
Razgovarala: Valentina Novković
U književnosti ste prisutni više od pet decenija. Da li se sećate kada ste prvi put utiske o svemu i sami poželeli da zapišete, da li je tome prethodio neki događaj?
Od kako znam za sebe ja sam živeo za književnost i od književnosti. Rano sam počeo da pišem i objavljujem, a posle studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, počeo sam u srednjoj školi da tumačim književna dela i tako da zarađujem hleb, da kućim kuću i izdržavam porodicu. Usput sam objavio petnaestak knjiga kojim sam pokušao na svoj način da dogradim taj čudesni svet književne umetnosti.
Da, sećam se živo kako je sve počelo: od jednog pismenog zadatka u trećem razredu osnovne škole kojim sam iznenadio moju učiteljicu. Tema je bila: Događaj koji sam dobro upamtio. Ja sam opisao kako je moj stric, strašni Radojica, živu oderao lisicu, koju je zatekao u svom kokošinjcu. Učiteljica je taj zadatak poslala u „Male novine“ koje su izlazile u Sarajevu i koje su stizale i do naše male seoske škole u Međurečju, gde tada, kasnih pedesetih, još nije imalo struje i puta, pa je školski poslužitelj jednom nedeljno donosio paket sa novinama iz pošte koja se nalazila u jednom prigradskom selu.
Ta priča je tako dobro prihvaćena da sam dobio dvadesetak pisama podrške od svoji drugova, pa i nastavnika iz više mesta ondašnje velike države. Sećam se, jedan đak iz Zavidovića je napisao da je to najveća laž koju je pročitao u novinama. Možda se tada začela moja deviza koju sam ja ponekad govorio mojim đacima: da je književnost laž na koju dobrovoljno pristajemo. To je bilo posebno važno kada je trebalo objasniti razliku između istorije i književnosti.
„Da se nisam srela već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike melodije slične melodijama kakve se čuju u prirodi», napisala je D. Masimović. Kakve reminiscencije nosite iz detinjstva, da li je ono istočnik sa koga se napajate inspiracijom u vašim autorskim delima?
Imao sam sreće da se rodim u kraju gde se lepo govori, a to je za književnost posebno važno, i velika pesnikinja je potpuno u pravu.
Moje detinjstvo tih kasnih pedesetih godina bilo je oskudno i siromašno. Već sam pomenuo da nismo imali struju, put, prodavnicu i još mnogo što šta. Zapamtio sam da u kući sem crkvenog kalendara nismo imali drugu knjigu. Tek kad se stric (onaj koji je oderao lisicu) oženio iz jednog prigradskog sela, naša strina je u svom ruvu (devojačkoj spremi) donela jednu pesmaricu, koja je štampana između dva rata u Zagrebu, latinicom, i koju je ona, pored petrolejke, čitala u vreme dugih zimskih noći, dok su druge žene prele ili plele. A danas ja imam oko deset hiljada knjiga (nekoliko stotina na stranim jezicima): uglavnom na ruskom, italijanskom i francuskom.. I ne samo to: moje troje dece, koja žive odvojeno, imaju svoje biblioteke sa po više stotina knjiga. To što sam svoju decu naučio da čitaju i vole knjige, a nastojao sam da naučim i druge, smatram svojim posebnim uspehom.
Napisao sam stotinak priča i gotovo sve su one inspirativno vezane za detinjstvo i ljude sa kojim sam živeo i odrastao, pa čak i pesme koje pišem potekle su sa istog vrela.
Uz koje autore ste stvaralački sazrevali, da li se nekim knjigama (autorima) vraćate, i zbog čega?
Mnogi autori su na mene uticali. Mi koji smo studirali književnost znamo da je to jedan otvoren sistem, kao, recimo, filozofija, matematika ili muzika. Da bi ušli u taj sistem i opstali treba da poznajete nauku o književnosti, naročito istoriju i teoriju i najvažnija dela od Epa o Gilgamašu do najnovijih autora. To podrazumeva stalno čitanje naše i svetske književnosti. A da bi se snašli u tom sistemu koji se zove književnost morate pročitati i neke njige koje nisu zanimljive, pogotovu ako se bavite književnom kritikom?!
Ipak, na mene su još pre studija uticali B. Ćopić, I. Andrić, M. Crnjanski D. Ćosić, od naših autora, od stranih Balzak, Stendal, Tolstoj, Čehov, Gogolj i drugi ruski pisci. Danas se sve češće vraćam delima T. Mana, J. V. Getea, a na mom radnom stolu je uvek „Don Kihot“ i Šekspirovi soneti. Ovih dana sam po treći put pročiao „Sto godina samoće“ Gabrijela Markesa i ko zna koji put Andrićevu „Prokletu avliju“.
Kojim temama se bavite u prvoj pesničkoj knjizi Osojnice (1970), što se u vašem pogledu na svet i stvaralaštvo menjalo tokom plodotvorne umetničke karijere?
U mojoj prvoj knjizi objavljena je moja rana poezija, najviše iz srednjoškolskih dana. To su zavičajni motivi (Osoje je zaselak sela Crnugovići gde sam ja rođen), obojeni mladalačkim senzibilitetom i znatiželjom za sve i svašta. Još te 1970, kao gimnazijalac objavio sam dve pesme u „Književnim novinama“ koje je uređivao Zoran Gluščević, a u čuvenoj emisiji drugog programa Radio Beograda „Najlepši stihovi“, koju je uređivao pesnik Petar Pajić, nekoliko puta sam bio pobednik. Od tada se mnogo što šta menjalo, naročito u mojoj poslednjoj knjizi pesama „Glasovi leta“.
„Iako čitamo umom, sedište umetničkog uživanja nalazi se između lopatica. Taj mali drhtaj s leđa je skoro zasigurno najviši oblik emocije koji je čovečanstvo dostiglo razvijajući čistu umetnost i čistu nauku“, smatrao je Nabokov. Na koji način doživljavate umetnost, koja je njena uloga u savremenom svetu?
Nabokov je tu potpuno u pravu. Umetnost i nauka su dve osnovne tekovine čovečanstva, a obe su plod mašte i emocija i pojedinca i kolektiva koje se mogu shvatiti kao kultura, tradicija i istorija. Bez sumnje je značajna njena uloga u savremenom svetu. Za mene je umetnost sigurno pribežište u ovom opasnom svetu gde je malo šta sigurno i izvesno
Radni vek ste proveli kao profesor gimnazije u Priboju.Čitanje klasične literature koja se nalazi u nastavnom programu, jedan je od načina da se razvije čitalački ukus i prepozna kvalitetno štivo. Na koji način treba da se postavi nastavnik kako bi učenicima ukazao na ulogu književnosti u životu i uopšte u savremenom svetu? Da li su moderne tehnologije odvojile mlade ljude od čitanja?
Moje iskustvo je tu vrlo bogato. Kao uvek i svuda neki su đaci čitali, a neki ne. Bio mi je cilj da bar onim zainteresovanim, književnost ugradim u intelekt i opštu kulturu. A tu su postojali neki stubovi klasične kulture na kojima sam insistirao: Ep o Gilgamešu, Biblija, Ilijada, grčke tragedije, Božanstvena komedija, Don Kihot, Šekspirove drame, Molijer i Rasin, Balzak, Puškin, Tolstoj, Dostojevski, francuski i ruski moderni pesnici 19. i 20. veka, naravno i naši značajni pisci, a posebno sam insistirao na Vladanu Desnici i njegovom romanu „Proljeća Ivana Galeba“. Da su me mnogi sledili dokaz je da su moja 32 đaka završili studije književnosti.
Možda je ovo prilika da napomenem kada sam god ulazio u književni sistem sećao sam izvanrednih profesora, naročito na katedri za svetsku književnost: njih je predvodio Vojislav Đurić. Katedra za svetsku književnost se tih sedamdesetih godina nalazila u Takovskoj 54 u zgradi u kojoj je bio Rudarsko-geološki i deo saobraćajnog fakulteta, pa je na našim predavanjim često bilo i po nekoliko stotina studenata, naročito na časovima Raška Dimitrijevića, Nikole Miloševića i Dragana Nedeljkovića. Tada sam shvatio kolika je snaga umetnosti i lepo izgovorene reči. I na katedri za srpsku književnost bili su znameniti profesori Vladan Nedić, Đorđe Trifunović, Miodrag Popović, Jovan Deretić i drugi. Ko je hteo, od njih se moglo mnogo naučiti.
Mislim da moderne tehnologije nisu odvojile mlade ljude od čitanja, naprotiv, doprinele su da se lakše i brže dođe do mnogih informacija koje su neophodne za umetnički doživnjljaj.
Pesnik ste, pripovedač, autor ogleda iz istorije i teorije književnosti, kao i književni kritičar, sarađivali ste u mnogim književnim časopisima, kako biste opisali književnu scenu u Priboju i uopšte u Srbiji? Šta je ono što je izdvaja i koje su njene manjkavosti?
Možda ćete pomisliti da sam pristrasan kada kažem da je moja generacija, negde 60-tih godina prošlog veka, započela noviju književnost pribojskog kraja. Ja sam to istraživao i napisao istoriju književnosti pribojskog kraja: „Od Save iz Grabovice“ do danas. U nekim srećnim vremenima, kada je FAP proizvodio 7.000 vozila godišnje (svakih 20 minuta sa trake je silazio gotov kamion) i kultura i umetnost u ovom gradu su bili jači i življi. Primera radi, 80-tih godina prošlog veka, u Priboju je živelo i stvaralo 7 članova Udruženja književnika Srbije, i danas ih je troje. Ovde treba pomenuti manifestaciju „Limske večeri poezije“ i njene prateće programe, koja opstaje više od 50 godina i koja je zaslužna za aktuelizaciju književnog života u ovom gradu i ovom delu Srbije. To se najbolje može videti po književnoj publici: na književnim večerima (promocijama novih knjiga) bude i po više stotina posetilaca. Naravno da ovaj svojevrsni populizam ima i svoje mane, ali je svakako zanimljiv. Koliko znam slična situacija je i u drugim gradovima tzv. unutrašnjosti.
U pesmi „U mraku ili sećanje sa početka veka“ napisali ste: „Na samrtnom času, otac je rekao i ovo: bili smo i bićete još dugo u mraku, sve će vam biti lažno i naopako; vaš smeh će očas postajati plač, kao što će svetlost dana sve više osvajati tama“. Koliko je proročkog u ovim stihovima, kako izaći iz kruga obmana i doseći svetlost?
Moje uverenje je da u poeziji uvek ima proročkog, mada navedene stihove je lako dešifrovati u kontekstu naše nevesele stvarnosti. E sad, kako izaći iz kruga obmana i dosegnuti svetlost je veština koja je drugačija kod svakog od nas, zavisi od mnogo čega, a ponajviše od duhovne stabilnosti i žudnje za lepotom i dobrotom u doživljaju sveta i čoveka.
Gogolj ili Čehov?
I Gogolj i Čehov, mada mi Gogolj više leži zbog fantazije i neobičnih doživljaja, naročito u njegovim pričama u knjizi „Večeri na salašu kod Dikanjke“, a njegov Čičikov iz „Mrtvih duša“ kao da je naš savremenik i realan i fatalan, kako to život zna udesi. A Čehova volim zbog preciznosti i raskošnog izraza, naročito u njegovim dramama. Uopšte ruski pisci Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev, Gončarov, Šolohov, Bulgakov, a od novih V. Rasputin su moja stalna lektira kojoj se vraćam. Da pomenem i ruske pesnike Jesenjina, Bloka, Pasternaka, Ahmatovu i Cvetajevu i mnoge druge, uz koje sam ulazio i sazrevao u onome što se zove književni sistem. U vreme studija odslušao sam mnoga predavanja profesora Miroslava Babovića i profesorke Nane Bogdanović koji su mi pomogli da se snađem u tom čarobnom svetu.
„Pesma je van smrti i života, kao večnost moćna i beskrajna, iskonska pređa što je mota neka daleka zvezda sjajna“ (Pesnik Paun na nebesima). Kako nastaju Vaše pesme, da li su plod inspiracije ili promišljanja?
To je stvaralački proces koji je i inspiracija i promišljanje, ili kako bi ruski formalisti rekli: to je oneobičavanje onog što smo mi i svet oko nas pun izazova i fenomena kojim se podjednako interesuje i nauka i umetnost. Stvaranje je estetizovanje tog ličnog i opšteg doživljaja sveta, koji je opšta čarolija lepote i duhovnog uzleta.
„Stil je samo vidljiv, ako hoćete čujan deo naše misli ili osećanja“ – napisao je naš nobelovac I. Andrić. Svedoci smo velikog broja knjiga koje svake godine ugledaju svetlost dana, da li je svako ko je objavio knjigu istovremeno i književnik? Na koji način se postiže osoben stil pisanja, koje uslove je potrebno zadovoljiti?
Nije slučajno što se Andrić, veliki stilista, bavio ovim pitanjima, još je Sili Pridon rekao: „Stil je čovek“. Dakle, to je nešto individualno, i zavisi od dara (talenta) kako doći do osobenog stila pisanja. To se najbolje vidi u usmenom razgovoru: daroviti ljudi znaju napraviti takve stilske uzlete da impresioniraju i zadive, čak i kad pričaju o nečemu što je obično i banalno.
U svakom slučaju stilu, posebnu u književnom stvaralaštvu, treba posvetiti izuzetnu pažnju u dosluhu sa maštom i naučnom objektivizacijom. To je ona čehovljevska preciznost koju sam već pomenuo.Danas kao nikad pre uočljiva je hiperprodukcija u objavljivanju što ne znači da je to umetnost, ali opet sve se to uklapa u književni sistem kome je potrebno i grmlje uz visoka stabla.
Objavili ste antologiju zavičajnih pisaca, po kojim kriterijuma ste je sastavili? Kakvom izrazu inkliniraju autori zastupljeni u antologiji?
To su zapravo dva zbornika zavičajne poezije i proze, rađeni kao antologijski izbor, u sklopu moje Istorije književnosti pribojskog kraja. U njima je potvrđeno da je ovaj kraj imao zanimljivo i vredno književno stvaralaštvo od Srednjeg veka do danas. Pored zavičajnih motiva mogu se uočiti i neke opšte pojave u jeziku, koje su karakteristične za ovaj kraj, inače poznat po pravilnoj upotrebi jezika.
Čemu poezija uči proznog pisca?
Za mene nema velike razlike između poezije i proze. Pošto sam pisao i jedno i drugo radim to na gotovo isti način, mada moram priznati da sažetost i oštrina pesničke slike ponekad budu sjajno uklopljeni u prozni tekst, ali mislim da je to individualna odlika stvaralaca. Pre će biti da mašta i ona fina magija fantazije iz poezije često zna da oplemeni prozu, pa nije retkost da je čitaoci i kritičari označe lirskom.
Rozanov je u knjizi „Osamljenosti“ napisao: „Kad se tehnika udružila sa dušom, ona joj je dala moć. Ali, ona ju je i pregazila. Nastala je tehnička duša contradictio in adjecto. Umrlo je nadahnuće“. Da li ste saglasni sa njegovim stavom?
I jesam i nisam. S obzirom da potičem iz seoske sredine verujem da je priroda u osnovi umetničkog doživljaja: naročito trava, šuma, reke, oblaci, Sunce, vetar itd. Mada sam ponekad impresioniran nekim tehničkim dostignućima pa izraz „tehnička duša“ nije prazna fraza, već više jedan stvaralački fenomen, koji samo može voditi novom nadahnuću, a to je poželjno za svako, a naročito umetničko stvaralaštvo.
Mirko Ikonić (Crnugovići kod Priboja na Limu, 1951. -). Osnovnu školu učio u Međurečju i Sastavcima, gimnaziju završio u Priboju, Filološki fakultet (grupa za jugoslovensku i svetsku književnost) u Beogradu. Radni vek proveo kao profesor gimnazije u Priboju. Pesmama, pripovetkama, ogledima iz istorije i terije književnosti, kritikama i prikazima sarađivao je u preko dvesta listova i časopusa. Član je Udruženja književnika Srbije.
BIBLIOGRAFAJA – Osojnice, Pesme, Užice (1970); Mlada delta , Pesme, Požega, 1984; Traganje vrednovanje, Ogledi i kritički osvrti iz novije književnosti, Priboj,1986; Čudovo, (Zapisi narodnih umotvorina iz pribojskog kraja), Priboj, 1987; Pretežno istinite priče, Pljevlja, 1987; Gimnazija U Priboju, Priboj, 1995; Čarolija reči, prilozi proučavanju savremene književnosti užičkog kraja, Požega- Priboj, 1996; Pesnikinje Priboja, Priboj 1998; „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića, Priboj, 1999; Povratak u Crnugoviće, Pripovetke, Priboj,2006; Od Save iz Grabovice do danas. Istorija književnosti pribojskog kraja, Priboj, 2006; Glasovi leta, Pesme, Priboj, 2014; Španska groznica i druge priče, Požega 2015; Drvo zavičaja (pribojski pesnički krug), Priboj, 2021; Priče iz zavičaja (primeri pribojske proze) Priboj, 2022.
