Milutin Milanković je jedan od naših najčuvenijih naučnika. Rođen je u selu Dalj 28. maja 1879. godine.
U sferu njegovih interesovanja spadale su: matematika, klimatologija, geofizika i astronomija, a NASA ga je uvrstila u jednog od 15 najvećih umova koji su proučavali Zemlju.
Imao je sestru bliznakinju, a pored nje još dve sestre i tri brata.
Težina života, nažalost nije zaobišla njegovu porodicu i bez oca je ostao sa samo osam godina.
Braća su mu umrla od tuberkuloze, a brigu o sestrama i blizancima preuzela je majka Jelisaveta.
Ona nikada nije ostala sama i uvek je imala veliku podršku Milutinovog ujaka Vase Maučevića.
Zbog nemilih događaja koje je proživeo dok je bio još mali, Milanković je bio izuzetno osetljiv i to je razlog zbog kog nije išao u školu, već je imao privatnog učitelja.
U Osijeku je završio gimnaziju, jako brzo prestigavši svoje drugove u znanju i veštinama.
Na maturskom izletu je prvi put imao priliku da vidi Beograd, a pod velikim uticajem profesora matematike upisao je građevinu u Beču.
Završivši sa najboljim ocenama, brzo je napredovao u tom polju i bio je na jako važnim i odgovornim pozicijama u građevinskim firmama.
Upravo je on u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje.
Tokom pet godina u jednom preduzeću u Beču, projekti su se samo nizali.
Nakon nekoliko patenata, preselio se 1910. godine u Kraljevinu Srbiju i postao njen državljanin.
Plata mu je bila 10 puta manja od one koju je imao u Beču, pa je honorarno radio statičke proračune u građevinarstvu.
Za klimatologiju se zainteresovao 1911. godine, a već 1912. objavio je rad pod nazivom „Prilog teoriji matematske klime“.
U ovom delu je opisao klimu na Zemlji i uticaj Sunčevih zraka na nju.
Milanković je učestvovao u Prvom balkanskom ratu.
Naredne dve godine donele su mu još radova i naučnih istraživanja, a 1914. godine se oženio Hristinom Topuzović.
Na medeni mesec su otišli u njegovo rodno mesto.
S obzirom na to da je tada počeo Prvi svetski rat, on je, kao državljanin Kraljevine Srbije, uhapšen i prebačen u logor Nežider u istočnoj Austriji.
Milutinov profesor Emanuel Čubero je, pomoću svojih veza, uspeo da mu obezbedi izlazak iz logora i da ostatak zarobljeništva provede u Budimpešti uz dozvolu za rad.
Hristina i on su 1915. godine dobili sina Vasilija.
Milutin je do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj klimi Zemlje i drugih planeta.
Pažnju su mu okupirali Mars, Merkur i Venera.
Beogradski univerzitet može se pohvaliti činjenicom da je od 1919. godine upravo Milutin Milanković bio redovan profesor nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a 1927. godine bio je dekan istog.
Jedan od njegovih najvećih doprinosa svetu nauke predstavlja reforma julijanskog kalendara koju je 1923. godine predložio.
Pravoslavna crkva je ovaj predlog prihvatila, a Milutin i do dan-danas ostaje čovek koji je napravio najtačniji kalendar.
U središte svoje teorije stavio je Sunce jer je smatrao da je to jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu.
Kralj Aleksandar I Karađorđević ga je odlikovao ordenom Svetog Save trećeg reda.
Proglašen za redovnog člana Srpske akademije nauka 1925. godine.
Zastupao je meteorološku službu Kraljevine Jugoslavije na Međunarodnoj meteorološkoj organizaciji čiji je član postala zahvaljujući njemu.
Počeo je da piše naučno-popularni roman „Kroz vasionu i vekove“ u vidu pisama nepoznatoj dami.
Delo govori o klimatologiji, astronomiji i, uopšteno, nauci.
U njemu je obrazložio svoju astronomsku teoriju klime.
Završio ga je tri godine kasnije.
Postao je član komisije za polaganje državnog ispita iz Nebeske mehanike za osoblje Astronomske opservatorije u Beogradu 1933. godine.
Na tom položaju je bio narednih sedam godina.
Napisao je četiri poglavlja za „Priručnik geofizike“.
Patentirao je „Protivaeroplansko topovsko zrno“ u Jugoslaviji.
Kralj Petar II ga je odlikovao Jugoslovenskom krunom trećeg reda.
Započeo je svoje životno delo u kome je objedinio sva proučavanja koja je zapisivao u knjigama i sveskama 1939. godine. Naziv je „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“.
Tri decenije istraživanja je opisao u ovom delu navodeći brojne formule i šeme do kojih je dolazio tokom svog naučnog rada.
„Kanon“ je 1941. godine dao na štampanje, ali zbog bombardovanja Nemačke i njenih saveznika, štamparija je uništena.
Delo nije oštećeno, a Milutin ga je dao nemačkim oficirima da ga odnesu profesoru Volfgangu Sorgelu koji ga je sačuvao.
Odbio je da potpiše Apel srpskom narodu i da podrži okupaciju zemlje.
Naučnik se za vreme rata povukao iz javnog života.
Napisao je autobiografiju pod nazivom „Uspomene, doživljaji i saznanja“ koja je objavljena 1952. i 1957. godine.
Srpska akademija nauka i umetnosti je objavila „Kanon“ na srpskom i nemačkom jeziku.
Nakon što je 1948. godine izabran za predsednika SANU, na toj poziciji je ostao do 1951.
Preminuo je u osamdesetoj godini od moždanog udara, a osam godina nakon sahrane u Beogradu njegovi posmrtni ostaci preneseni su u rodni Dalj.
Njegov sin je napisao biografiju „Moj otac, Milutin Milanković“.
Ostao je upamćen po svom radu i doprinosu u Srbiji, ali i u svetu.
Mnoga naučna otkrića nose ime Milanković u njegovu čast, a poštanske markice bivše države Srbije i Crne Gore krasio je njegov lik.
Danas, novčanica od 2.000 dinara nosi lik jednog od naših najostvarenijih naučnika.
O samom Milankoviću dosta govori i jedna njegova rado citirana misao:
Moja teorija uhvatila je duboka korena u nauci; njome će se služiti i buduća pokoljenja. Zato, radeći na njenoj bibliografiji, izgledam sam sebi kao mačka, koja, trčeći u krugu, vija svoj vlastiti rep, a ne može da ga uhvati.
