Razmišljam, šta bi se desilo da nisam krenuo na put?
Kao klinac voleo sam autiće i imao milion različitih igrački, ali autiće niko nije smeo da mi dira. Kasnije, odrastanjem i polaganjem vozačkog ispita shvatio sam da bih voleo da vozim kamione. Da prevozim razne stvari iz države u državu, iz grada u grad.. Tako bih prevalio velike puteve ali bih i upoznao mnoga mesta, ljude, kulturu..
Moj prvi posao, nakon završetka trogodišnje škole, bio je u jednoj automehaničarkoj radnji. Pomagao sam glavnom majstoru, donosio, odnosio, podizao, bio potrčko. Vremenom, posao se proširio i majstor je doveo još jednog radnika. Dečka mladjeg od mene, koji je bio novi potrčko. A ja, počeo sam sa majstorom da idem na pauze. Ranije, nisam imao vremena i jeo bih u toku rada, na brzinu, nastavljajući posao..
Tri godine sam radio tu i uprkos mukotrpnom radu, bio sam zadovoljan platom. Onda sam sebi obezbedio novac za polaganje sledeće kategorije. Za kamion. Odmah sam to sredio, očas posla. Jer obično stvari koje su me u životu mnogo interesovale umeo sam do tančina da razradim i perfektno. A kada me nešto ne bi interesovalo prosto bih radio površno..
Poslao sam biografiju na više mesta, zatražio posao vozača kamiona, ali nikome nije bio potreban neiskusni klinac. Neko ko ima dozvolu a nije prešao ni do sledećeg grada kamionom. Za posao su uzimali uglavnom ljude koji imaju nekog iskustva iza sebe, koji dobro vide i spremni su na minimalnu zaradu.. Ja sam pak bio ambiciozniji.
Tako tražeći posao, a sasvim slučajno, zaposlim se u jednoj firmi kao radnik u obezbedjenju. Čisto da zaradim za sebe dok neko ne pozove za ono moje. Bio sam siguran da ću jednoga dana dobiti takav posao; da ću voziti svetom.
Na poslu, ništa simpatično, odlazak uveče i cele noći na straži. A onda ujutru kada radnici dolaze, ja se pokupim i odem kući da malo odspavam. Nisam navikao da spavam danju, ali eto..
Jednog jutra, završavajući noćnu smenu, sreo sam par radnica ispred firme. Čekale su da se fabrika otvori, da njihov ulaz bude slobodan. Stigle su ranije, jer je autobus ranije ih dovezao. Prišao sam i počeo da razgovaram sa njima. Interesovalo me je kako izgleda kod njih raditi preko dana, šta sve rade, pa su svaka ponaosob mi rekle za šta su zadužene. Uglavnom to je radnička klasa, ljudi koji po ceo dan rade za koru hleba. A vlasnici i ostali nadredjeni stižu kasnije. Dok prosta radna snaga ne sme ni minut da zakasni..
Dok sam razgovarao sa njih tri, zapazio sam jednu devojku. Bila je tu negde mojih godina, neku mladja. Po završetku razgovora, otišao sam do auta i na cedulji zapisao svoj broj telefona. Baterija na telefonu mi se tokom noći ispraznila. Nasmejala se i malo razmislila; onda je uzela cedulju i otišla da razgovara sa ostalim koleginicama.
Svidela mi se. Ne znam zašto, ali je imala nešto u sebi. Nešto što me je privuklo. Kasnije, kroz naša dopisivanja, kroz razgovore sa ljudima iz firme čuo sam razne glasine o njoj. Nisam mario, nama je bilo lepo. Uživali smo.
Ubrzo, pozvali su me iz jedne firme za mesto koje sam konkurisao. I konačno posao mojih snova. Onda sam dao otkaz i prešao da radim za njih. Slabije sam devojku vidjao, jer su moji putevi bili relativno dugi. Ponekad bih otišao i vratio se za nedelju dana. Ali ona me nije osudjivala, niti mi je branila, bila mi je podrška. Verovala mi je. Nakon godinu dana naše veze, uspeo sam da prikupim dovoljno novca i prvo odlučio da je odvedem na letovanje. Deo sam dao svojma i resto zadržao.
Na letovanju smo našu vezu sasvim slučajno ,,podigli“ na veći nivo. Naime, njoj se slošilo tokom jedne večeri. Odmah smo otišli do bolnice i saznali da je ostala u drugom stanju. Sve nam je išlo od ruke. A i želeo sam da je zaprosim. Tako da sam to učinio nakon tog saznanja već sledeće večeri..
Vratili smo se za Srbiju, proslavili malo i nastavili sa svojim obavezama. Odlučili smo da svadbu napravimo kada se dete rodi i ujedno mu proslavimo rodjenje. Ja sam putovao kako bih zaradio što više novca, a ona je radila u firmi. Bili smo presrećni. Prvenstveno ona, jer je mlada i postaje mlada mama uskoro a onda i ja, jer nisam verovao da ću se ikada zaljubiti i poželeti da imam suprugu. Sebe kao oca sam mogao da zamislim, ali kao supruga.. Slatko bih se nasmejao.
Bio je deveti mesec i deveti dan, sećam se dobro. Dobio sam poziv pre polaska na put da je moja supruga odvežena u bolnicu i da će se svakog časa poroditi. Presrećan, ali put nije mogao da se odloži. Otišao sam i vratio se što sam pre mogao. Dobili smo sina.
Otišao sam po suprugu i dete i izveo ih iz bolnice. Odneo sam joj ogroman buket cveća, plakao sam kao malo dete. Gledao sam bebu, pomislio, to je moje, to ću da odgajam, jednoga dana imaću i unuke.. Suze su same išle..
Mesecima smo uživali u odgajanju bebe, ali moj posao nije smeo da trpi porodične obaveze. Radio sam, supruga je odmarala, kad god bih mogao provodio bih vreme sa njima.
A onda sam jedne večeri dobio sjajnu ponudu. Sve što je bilo potrebno je da iz jednog u drugi grad prevezem betonske bandere. A oba grada nalaze se u Srbiji. Ništa bliže, ništa lakše, a velika zarada. Prihvatio sam naravno, uvek treba novca, pogotovo kad kod kuće imate malo dete. Supruga i ja bismo trpeli da imamo manje, zarad deteta, ali opet zašto da ne ako možemo i više da priuštimo. Spremio sam se za put, otišao da se pozdravim sa suprugom i detetom kao i svakog puta i otišao. Odvezao sam te bandere koje su teške tone i tone. Kamion jeste bio odličan ali je umeo da zanese par puta od težine. U povratku kući bio sa presrećan, uzeo sam pozamašnu sumu novca, poštenim radom što je danas retkost. Imaću dosta za sina, suprugu, moje i meni će ostati.
Pri ulasku u naš grad, u kojem živimo, nazvala me je supruga i rekla da mora sina odvesti do lekara jer ima temperaturu. Nisam se puno zabrinuo, znao sam da ona odlično se stara o detetu, a svakako i ja uskoro stižem kući. Bila je gužva u jednom naselju, dosta nervoznih vozača. Postavljeni su bili semafori jer su se neki putevi radili. Neke ulice su bile baš zabarikadirane, ali polako i to se prodje. Samo strpljenjem i laganom vožnjom. Prosto uživanje za volanom i ništa neće škoditi. U jednom trenutku, nazvala me je supruga. Pomislio sam da je iz bolnice, da možda detetu stanje se pogoršalo. Zašto sam to pomislio, ne znam.. Oduvek sam bio optimista. Supruga mi je rekla da je dete dobro, da je primilo injekciju i da se vraćaju kući. Odahnuo sam. I taman kad je htela da mi kaže još nešto, vozač ispred mene je naglo zakočio i ja sam udario u njega. On je poludeo, krenuo je napred a zatim se vratio u rikverc da me udari. Nisam očekivao takvu reakciju, mislio sam da treba da popričamo ili pozovemo policiju..
Medjutim on je isto učinio ponovo, a zatim dodao gas i nastavio vožnju. U meni je to izazvalo ogromnu količinu besa, stres doživljen u samo par minuta. Onda su mi se ,,žičice“ u glavi spojile i kamionom sam pojurio za njim. Ni sam ne znam zašto. Bio je to očajnički potez jednog oduvek mirnog čoveka.
Jurio sam ga do kraja ulice, a onda mi je umakao. Kada sam pokušao da usporim slučajno sam cimnuo volan i prešao u suprotnu traku. U toj traci bio je jedan omanji automobil, a ja sam ga pokupio. Udario sam ga velikom brzinom, udario sam ga tako da je na licu mesta podlegao povredama..
Bio sam u komi danima. Imao sam problema sa srčanom aortom. Uspeli su da me povrede. A momku tom nije bilo spasa..
Nakon mog izlaska iz bolnice, druga kuća mi je postala zatvorska ćelija. Ubio sam nedužnog dečka. Dečka mojih godina. Nespretno. Slučajno. Ali sam ga ubio. Ubio sam ga!
Jedino što sam želeo od sudije je da se javno obratim ljudima, a kaznu sam pristao da odležim ma kolika ona bila. Dozvolili su mi to.
,,Javno želim da se obratim porodici nastradalog momka. Želim da Van se izvinim. A znam da Vam to bol koju osećate i koju ćete uvek osećati, neće odneti. Ja sam oduvek poštovao sve propise, vozio polako. Bio sam zaljubljenik u kamione. Danas javno želim da kažem, da kaznu od sedamnaest godina i kad odležim, biće me sebe sramota. Sramota jer dete ću videti kad odraste, jer će ga neko drugi vaspitati, jer će samo majčinsku figuru imati kraj sebe. A oca, oca bolje da je izgubilo. Jer nikada neće biti primer na koji treba da se ugleda.
Žao mi je svoje porodice, izvinjavam im se za sve što su trpeli mesecima. Za torture izazvane mojim ponašanjem. Izvinjavam se svojoj supruzi i detetu. A prvenstveno, porodici nastradalog. Žao mi je. Razmišljam, šta bi se desilo da nisam krenuo na put..“
# Istinita priča, po istinitom dogodjaju. Pažnja se ovim člankom i tematikom skreće na porodicu. Čuvajte sebe jer su drugi srećni dok vas imaju, ali pored sebe. Ne iza rešetaka, daleko ili na nebu.. Pažljivo voziti i uvek odmarajte češće ako prelaziti velike kilometraže. Jer ako se Vi za sebe ne plašite, plaše se Vaši najmiliji. Ne uskraćujte im sebe. Ne uništavajte živote nespretnošću svojom!
# Taj udes je izazvao mnogo bola i patnje. Kamion je udarcem u omanji automobil presekao ga na dve dela. Vozač automobila na mestu je preminuo, a vozač kamiona teško povredjen. Boreći se za njegov život, uspeli su. Ali on je bio osudjen. Sklonjen od supruge sa kojom je trebao da se venča, sklonjen od deteta koje je trebao da odgaja. I sad čami u samoći zatvorske ćelije. Ali jednoga dana i to će proći..
