Imali smo brvnaru, smeštenu u dolini jedne planine. Brvnara kao iz najlepših bajki. Mala, topla, porodična. Često smo odlazili tamo da boravimo, jer je vazduh čist, a jutra i večeri sveže. Dok su podneva umereno topla.
U toj brvnari živeo je naš deda. Imao je dosta životinja u blizini divljih, medjutim od pitomih slabo. Živeo je sam jer je baba preminula skoro. Češće nego inače odlazili smo kod njega i boravili ceo vikend. Nekako smatrali smo da je to način koji će mu olakšati bol i patnju koju oseća zbog gubitka nje, ali isto tako i nama je pomagalo. Da budemo na okupu. Porodično.
Moj brat Stefan, koji je stariji od mene šest godina, imao je psihičkih i mentalnih problema. Bio je sklon nasilju i verbalnim svadjama. Obično ubrzo nakon napada, vraćao se na mirnije i normalnije stanje. Kao i svi ljudi..
Jednom su zvali iz škole i tražili da ga roditelji pokupe i odvedu u neku ustanovu, jer više ne mogu da trpe njegovo ponašanje. Umeo je da prodje hodnikom i u naletu besa udari neko dete, a onda se napravi nevin; umeo je da izgovori svakakve psovke i uvrede, ne birajaći način i osobu; ne poštovanje svojih vršnjaka i isto tako i odraslih..
Kad su roditelji otišli po njega imali su šta i da vide. Dečak je ranjen, a Stefan je bio kriv. Kriv i unezverenog pogleda. Čak i direktor škole nije želeo da obavi razgovor sa njim. Uzeo je stolicu i udario dečaka koji je sedeo ispred njega. Iz čista mira.. Obzirom da je dečak bio ranjen ali da to nije bilo isuviše ozbiljno, njegovi roditelji su u dogovoru sa našim roditeljima odlučili da ne traže kaznu za Stefana. Tako da je ostao u istoj školi..
Nakon par godina..
Bili smo kod dede u brvnari tog vikenda. Tada sam imao sedamnaest godina, sećam se svega. Otac, majka, Stefan i ja. Obišli smo dedu, doneli mu potrebne namirnice i svi zajedno krenuli da radimo na pripremi zimnice. Majka je ostavljala zimnicu zajedno sa Stefanom, tata i deda su pakovali i cepali drva, a ja sam pomagao na obe strane. Trudio sam se da pomognem dosta, kako niko od njih ne bi previše radio.
Deda je ipak stariji čovek i ima problem sa desnim ramenom, otac i majka su u nekim srednjim godinama ali ne moraju da se muče, tako da sam više posla ostavljao Stefanu i meni. Sedeli smo svi u kući, pravili pauzu od poslova koje smo obavljali i ispijali kafe. U jednom trenutku, dok je tata govorio o Stefanu kako je bio nestašan klinac, pomislio sam gde se izgubio.. Svi smo bili u dnevnoj sobi samo Stefana nije bilo nigde. Ustao sam i izašao u dvorište kako bih ga potražio. Imao sam šta i da vidim..
Stefan je imao bledu i unezverenu facu. Hodao je ka meni kao da ima želju za najstrašnijim zločinom. A kroz glavu mi prošao samo horor film poslednji koji sam odgledao u bioskopu.
Kada mi je prišao, gledao me je ljutito i rekao mi je kroz zube: ,, Izašao sam malo na vazduh.“ Rekao sam ok, nema problema mislio sam da ćeš sa nama popiti kafu.. On je samo prošao hladno pored mene, kao da mu nisam ništa ni rekao.
Uočio sam da na klupama u dvorištu nema jastuka, jer smo svi imali običaj da sedimo na njima kada smo ispred. Ovoga puta nisu bili ni u ostavi u koju ih smeštamo kada je kišno vreme. Nisam se preterano obazirao na to mislivši da ih je deda sklonio na drugo mesto, pa sam se vratio nazad.
Dok sam se približavao stolu u dnevnoj sobi, u koju sam se vratio da bih dovršio kafu, čuo sam razgovor Stefana sa našim roditeljima i dedom. Bio sam u šoku..
Govorio je kroz plač kako je jastuke pocepao koji su stajali na klupama ispred kuće jer ga je boja nervirala jako. Plakao je, jecao i izvinjavao se dedi. Ja sam bio šokiran, jer je od gluposti napravio haos. Medjutim, nije bila baš glupost. Kasnije tokom pomaganja dedi da pakuje drva pored garaže, uočili smo nešto čudno pored bunara. Prišli smo i videli ubijenu vevericu obešenu za konopac koji visi u bunaru. Njime smo spuštali malo bure ili kofu i tako uzimali vodu iz bunara za piće. Deda je vevericu odmah uzeo i zakopao. A ja sam video iscepane jastuke na dnu bunara. Rekao sam to roditeljima, na šta su oni odgovorili: ,,Pusti Stefana, znaš ga.. Ko zna zašto je to uradio.“
Ipak sam se plašio njegovog ponašanja. Isto tako, kada bih ostajao sa njim u kući sam, brinuo sam da mu ne krene taj napad besa i ne povredi me ili ubije, u najgorem slučaju..
Sledećeg puta kada smo otišli kod dede, bio je to nekih petnaestak dana nakon tog vikenda. Svi smo opet bili na okupu. Deda je bio srećan, roditelji, ja, pa čak i Stefan. Nije prestajao da se smeje i priča nam viceve. Ponašao se kao tinejdžer, a ne kao odrastao čovek. Sve poslove smo uspeli da završimo i napravimo veliki porodični ručak. Planirali smo nakon ručka da odemo kući, medjutim..
Sedeli smo za stolom nakon ručka i pričali o svojim doživljajima, kao i obično što radimo. U jednom trenutku dedu je jako zabolelo rame i majka je donela mast kojom su dedi bolovi se privremeno zaustavljali. Nakon nanošenja masti, deda je rekao kako su ostali neki panjevi koje nije uspeo da sekirom rastavi i da mora to do mraka da završi, kako bi spakovao sve pored kotla. Ja sam se ponudio, ali za divno čudo Stefan je ustao i počeo da me nagovara kako bi on mogao to da uradi za mene i prvenstveno dedu; kako svi treba da ostanemo i odmaramo, a on se oseća odmorno i može da završi taj posao. Tako je i bilo. Otišao je sam da nacepa drva i spakuje taj ostatak..
U jednom trenutku otac je upitao sve nas zašto Stefan nije došao još uvek. Takodje nam je rekao kako ga nema pola sata, a taj posao mu ne bi oduzeo više od pet minuta. Onda je otišao da vidi da li je Stefan ok, da nije se onesvestio ili da mu se nije slošilo.
Tata je hodao ka njemu, dok je on bio okrenut ledjima. Cepao je drva veoma besno, kao da se iživljava nad stavim trupcem. Udarao je po nekoliko puta svom sopstvenom snagom. Bio je skroz bled i graške znoja su mu padale sa lica na košulju. Dok je košulja bila toliko mokra, da bi svako pomislio da je tek izvadjena iz mašine za pranje veša.
Tata mu je rekao da prestane, mirnim tonom, hodajući polako ka njemu. Medjutim, on nije obraćao pažnju na njega. Kao da je bio u svom svetu.
Kada mu se tata konačno približio, Stefan ga je odgurnuo. Odgurnuo ga je toliko jako da je pao na zemlju. A onda je krenuo na njega sekirom, polako je hodao ka njemu dok mu je pogled bio nemoguće zastrašiv. U trenutku kada je pokušao da zamahne sekirom, deda je pritrčao i pozvao ga po imenu vrlo glasno.
Majka je prišla ocu upitavši ga da li je dobro, a deda je držao Stefana kako se ne bi pomerio. Stefan je samo seo, odjednom je sav bes splasnuo. Oči su povratile svoj sjaj a telo više nije drhtalo. Uplašen počeo je da plače..
Prišao sam uplašeno, polako, pokušavši da uzmem sekiru koju je toliko čvrsto držao u rukama da je sam sebi prste urezao u šake od prejakog stiska drške..
Nakon dva dana..
Roditelji su tek nakon tog slučaja shvatili ozbiljnost situacije na koju sam im često skretao pažnju kada je Stefan u pitanju. Razgovarali su sa stručnim osobljem kod kojih je Stefan često odlazio na razgovore. Njihovom odlukom roditelji nisu imali izlaz, sem da učine predloženo od strane lekara. Stefan je hospitalizovan.
Proveo je tri meseca u jednoj klinici nadomak grada. Bio je udaljen skoro dva sata od naše kuće. U početku su posete bile dozvoljene jednom nedeljno, a kasnije zbog pogoršavanja njegovog stanja usled vidjanja sa nama, ipak su ukinute posete.
Nakon mesec dana prvih lekovi su počeli da deluju, u njemu se budio optimizam, smanjivale crne misli i budila kreativnost. Nakon tromesečnog boravka, smatrali su da je u redu da se vrati porodici, svojoj kući i nastavi život normalno. Svakako bez prestanka uzimanja terapije..
Često noću majka se budila i odlazila do Stefanove sobe, kako bi se uverila da je dobro i da mirno spava. Jednog jutra ustao je veoma rano, što za njega nije bilo uobičajeno. Majka je ušla u kuhinju i zatekla ga kako priprema doručak za sve nas. Rekao sam da je to vrlo lepo od njega. A onda nam je rekao da se dogovorio sa dedom i da će otići kod njega na par dana. Da ćeli da vidi brvnaru i pomogne dedi zbog njegovog ramena. Pomislili smo da je to vrlo velikodušno od njega. Roditelji su odlučili da ga puste da ode kod dede. Medjutim, kada je već bio na putu ja sam u njegovoj sobi primetio bocicu na stolu. Uzeo sam znatiželjno i otvorio je. Unutra su bili lekovi, ali nisam mario, vratio sam je i izašao zatvorivši vrata za sobom.
Sve je bilo u redu, svake večeri nam se javljao iz dedine brvnare dok je deda imao običaj da zove ujutru. Jednog jutra deda nije zvao, niko od nas nije ništa loše pomislio, obzirom da je danima sve bilo u najboljem redu. Stefan je pecao, šetao, brao pečurke sa dedom, provodio vreme u kuhinji, normalno je spavao i nije prestajao da crta. Jer je to bila njegova pasija koju je otkrio boravkom na klinici..
Onda je telefon zazvonio u toku podneva, bio je to Stefan. Delovao je vrlo uplašeno, govorio je kroz plač. Saopštio je majci kako je deda legao nakon ručka da odrema i sad ne može da ga probudi. Otac je mislio da nije ništa strašno, majka je ipak bila pomalo uplašena a ja sam poželeo da odemo do brvnare i uverimo se da je sve u redu.
Kada smo već stizali tamo, bio je mrak. Veče, mrak i hladno. Istrčali smo iz auta prvo ja a zatim otac za mnom. On je rekao majci da pričeka, da prvo mi udjemo. Tako je i bilo. Ušli smo unutra, nikoga nije bilo na vidiku i bila su ugašena svetla. Samo u jednoj sobi je gorela sveća. Dozivali smo dedu i Stefana ali niko se nije odazivao. Ja sam ušao u tu sobu u kojoj se nalazila upaljena sveća. Video sam dedu na krevetu i pomislio kako spava. Prišao sam i ugledao ga kako leži sa prekrštenim rukama na grudima, dok je njegova košulja bila u lokvi krvi. Uplašeno sam počeo da dozivam oca, a onda se pojavio Stefan sa puškom u rukama. Uperio je pušku u moj potiljak i rekao mi da se stišam. Kada je otac naišao sa druge strane sobe, imao je šta da vidi. Povikao je na Stefana i molio ga da se umiri. Tražio je da mu preda pušku i govorio da će sve biti u redu.
Otac se polako kretao ka nama, medjutim, ne primetivši pod svetlom sveće i ne skidajući pogled sa nas plastičnu flašu, nagazio je i jako je odjeknuo pucanj. Stefan je upucao oca uplašivši se zvuka nagnječene flaše na podu. U naletu adrenalina ja sam istrčao na terasu i skočio sa nje. Majka me je gledala uplašeno i upitala šta se dešava. Ali uspeo sam samo da je odgurnem iza auta, a onda je Stefan ustrelio mene. Potom se sjurio niz stepenice spoljne i krenuo da traži majku. Ona je plakala, jecala, nije bila svesna situacije i Stefanog oduzimanja kontrole nad sobom. Usledio je još jedan pucanj, a onda je ustraljena bila majka.
I deda, i otac i majka ostali su na mestu mrtvi, samo sam ja preživeo. Metak mi je prošao kroz ledja, pored srca na samo centimetar od njega. Čak je lekar koji me je operisao rekao kako je pravo čudo da sam preživeo.
Danas, Stefan je na klinici koja saradjuje sa jednim od najvećih zatvora u našoj zemlji. Nakon njegovog povratka sebi, borak će mu biti u tom zatvoru. One lekove sa stola, sećate se čitajući pažljivo, trebao sam roditeljima prijaviti. Jer upravo neuzimanjem njih, došlo je do ovog stanja..
Danas, sa svojom porodicom koju činimo moja žena i troje naše dece živimo u brvnari. Oživljavajući lepe i porodične uspomene, duh koji je imala naša porodica pre stradanja. A svom prvom detetu ime sam dao po Stefanu. Ipak, shvativši da je bolest uzela maha i da Stefanov napredak je težak i dug, nakon svega što je učinio, voleo sam ga. Voleo sam ga iako ga više ne priznajem kao svog brata. A supruga je bila inicijator tog imena, jer je želela da na taj način odam poštovanje roditeljima koju su učinili samo najbolje za mene i Stefana. Koji su nas bezuslovno voleli i činili sve za nas.
Poenta: Nije sramota potražiti pomoć ili lečiti se, sramota je nauditi drugima ili sebi!
