Ljudi su vrlo složen sistem živih bića, dok su životinje jednostavan. Daleko jednostavnije. Ljudima treba ugadjati, činiti na volju, ići uz dlaku – kako naš narod kaže. Čast izuzecima, koji mogu da se prilagode drugima ali iskrenim putem. Bez dlake na jeziku, bez koristi ili dvoličnog ponašanja. Onako od srca, iskreno. Pa kud puklo. A uvek nešto mora pući, pa makar i čovek krio u sebi. Pući će u njemu..
Ne sećam se koliko sam godina imala kada sam prvi put videla jednu rasu pasa – sibirski samojed. To je bila neka nazovimo ,,ljubav na prvi pogled“..
Svidela mi se ta rasa zbog duge bele dlake, negovane; potom zbog njihovog hoda, gracioznog;
To je ono prvo što čovek primeti kod čoveka, ali i kod psa – njegov fizički izgled.
Oči su nešto što ja uvek primetim. Kod ove rase najviše mi se svideo njihov pogled. Imaju lepe kesten boje oči na Suncu a inače su tamnije, tužnog pogleda sa crtom radoznalosti, što vodi do toga da su inteligentni.
Nisam se puno raspitivala niti istraživala tu rasu, jer nisam posedovala takvog psa. Ali sam imala ogromnu želju.
Za svoj sedamnaesti rodjendan baba i deda su mi ispunili tu želju. Kupili su mi takvog psa. Bio je mužjak i odmah je dobio ime Lunja. Obožavala sam kao mala crtani Maza i Lunja i otud njegovo ime.
Bio je kao mali meda. Snežne bele boje, sladak, nevinog pogleda i umiljat. Odmah se navikao na nas a i mi na njega. Vodili smo ga sa nama često i umeo je da zaspi u toploj prostoriji tako da ne možemo da ga razbudimo. Takvi psi su skloni hladnijim uslovima, planinski takoreći, a sobna temperatura je za njih bila malo previše. Prvi put kad se to dogodilo uplašili smo se jako, ali smo onda shvatili i istraživali više o njegovoj rasi..
Odrastao je takoreći uz dresuru koju je primenjivao moj otac. Učio ga je od malena da hoda pored njegove leve noge, da ne beži i na sam izgovor njegovog imena dodje ili se momentalno fokusira na osobu koja ga je pozvala. I mnoge druge stvari..
Ja sam volela sa njim da se igram uglavnom. Jako je bio pažljiv, brižan i empatičan pas. Umeo je da oseti i pokaže nekim gestom da razume sve što mu govorim, iako psi ne govore. Osećao je.
To je ono što ljudi sve više gube; empatiju za druge ljude, razumevanje, poštovanje..
Kako sam odrastala, tako je i Lunja rastao. Uvek je bio tu uz mene. A onda sa tek napunjenih devetnaest godina izgubila sam dedu, koji ga je kupio meni na poklon. Za mene je gubitak dede bio totalni raspad sistema. Jako sam ga volela. Glupo je reći ali tog psa što mi je on poklonio, njegove karakteristike, uporedjivala sam sa dedinim. Bio je miran, staložen čovek, inteligentan, uvek nasmejan, ništa mu nije bilo teško da učini za mene.. Pa čak i da je to najmanja sitnica u stanju je bio da prevrne svet naopačke..
Nakon dedine smrti, sve se promenilo. Kao osoba sam zatvorenog tipa, ne govorim puno pogotovo ne svakome. Dugo mi treba da steknem poverenje u nekoga. Svaki stres, svaka situacija koja me prodrma ja pakujem u sebe, kao što bih knjige na policu pakovala..
Jednog dana moralo je to pući. I jeste. Odrazilo se na psihičko stanje, poremećajem po nazivu – anksioznost. Do tada nikad nisam ni čula za to. Po nazivu mislila sam da je bolest, ali nije ni prineti tome. To je upravo nataložen stres godinama prouzrukovao.
Bilo je katastrofalno ne samo za mene i moj organizam, već za moju porodicu prvenstveno. Za moje roditelje. I sad ne bih pisala o ovome, niti bih ikada, jer za ovo nekolicina ljudi je samo znala u mom okruženju. To su ti provereni ljudi ili anksioznim rečnikom ,,sigurne osobe“, kod kojih ne moraš da biraš reči i gestove. Uvek razumeju i kritiku i pohvalu izgovore bez okolisanja, bez uvijanja u ,,paketić“. Ljudi koji umeju i imaju skladan pristup takvim ljudima.
Prvih godinu dana sam bila odvojena od svog psa. Bilo mi je najteže u tom periodu. Zatim posle godinu dana, ponovo sam bila uz Lunju. On je bio moj motivator. Iako je pas, on je bio zaista neko ko me je motivisao. Ne računajući majku koja je bila tu non-stop. Koja kao i ja nije razumela moj problem, ali je umela da mi pomogne kad je trebalo.
Samoj sebi sam napravila plan. On je uključivao moju povećanu aktivnost u svakom pogledu. Što više sebe da iscrpim radom da lakše zaspim i ne mislim na stanje i muke koje me muče. U tome mi je Lunja najviše pomogao. Šetala sam ga, trčala sa njim, naučila sam celu dresuru kako bih što više provodila vremena sa njim, jer je crpio iz mene samo pozitivno i negativno preuzimao na sebe. Kao i moja mačka Milunka. :)
To su bili treninzi zaista iscrpljujući. Toliko da kad se vratimo kući ne zna se ko je umorniji Lunja ili ja. Naučila sam ga mnogim stvarima, ali on je mene više.
Prvo nisi čovek već pas, možeš da laješ ali ljudi to ne razmeju. Zatim kad se zatrčiš i obraduješ nekome, ljudi to protumače kao napad na njih i agresiju. A Lunjina rasa je jedina rasa na svetu koja nikada nije napala čoveka. Totalno bezopasna.
Možda je nekima smešno a mozda razumeju gubitak ljubimca.. Kao i u životu, ko na svojoj koži nije osetio ne zna i ne razume.. Za nekoga ko nove ljude teško prihvata u svoj život, jer je danas retkost imati kraj sebe neiskvarene ljude, za nekoga ko ima svoje principe i hipersenzitivan je, borac za pravdu, neshvatljivo i teško je da izgubi i sićušnu ribicu u akvarijumu, a kamoli psa. Psa koji je verni prijatelj osam punih godina!
Zbog ljubavi nesebične koju je pružao ne samo meni i ukućanima, vec i novim ljubimcima koji su dolazili u nas dom, isto tako je voleo ljude koji su ga u prolazu sretali kad bi dolazili kod nas. Zbog neiskvarenog srca i najtužnijeg pogleda koji sam videla, zbog poslušnosti, zbog tvrdoglavosti kada smo šetali a ipak sam uspela da ga dresiram, zbog toga što je pas a umeo je da ide srcem a ne umom, bio je i biće jedini pas koji je postojao za mene!
Bio je nesvesno moja podrška u teškim trenucima i uvek me je pratio u šetnjama. Gurao me je i vukao kada bih posustala. Bio mi je motivacija i prenosio mi je pozitivnu energiju. Bežao je kako bi istrčao svoju rutu, ali bi se vracao kuci. Naučio me je da je za sreću potrebno malo, da se sitnicom mozes zadovoljiti.
Nije bio čovek iako ovako pisem, ali je imao više ljudskosti u sebi nego sto imaju ljudi!
Napunio je osmu godinu ili 56 ako racunamo po ljudima 18.novembra..
Gurao me je šapom i pružio mi istu, a onda je spustio glavu na moje ruke i prestao da diše. Širenje zenica pokazalo je njegov strah ali čim je osetio ruke, zenice su se smanjile. Osetio je sigurnost u mene što je uvek on meni prenosio. Tog trenutka je uginuo..
Tog dana sam išla do grada u nadi da ga obradujem novim stvarima koje sam koristila za dresuru i hranom koju voli, ali sve to sad stoji i stajaće dok ne propadne. Jer sam sebi obećala da više nikada neću dozvoliti da mi nijedan pas toliko priraste k srcu. Čvrsto sebi obećala!
Volim životinje i veliki sam protivnik ljudi koji maltretiraju prvenstveno ljude a onda i životinje. Zato pripadam grupi Levijatan, gde se ljudi bore za kazne ljudima koji su učinili bilo šta loše psima. Nedužnim životinjama. Moraš biti monstrum da uživaš u tudjoj patnji, tudjem bolu ili da budeš nasmejan nad nekim ko plače i moli za pomoć..
Na ovom svetu ne valja biti emotivan i pun empatije, jer to puno košta. Prvenstveno zdravlja.. To znam i svesno idem i dalje srcem. A ako treba, ostaviću i bakšiš..
Mom Lunji za uspomenu i kao zahvalnost javnim putem za sve što je činio ne tražeći ništa zauzvrat. <3
