U ušima jezivo vrišti tišina,
kroz praznu sobu pleše hladnoća,
Tako mi nedostaje tvoja blizina,
dok dušu grize bolna samoća.
Obećanja data kada se pogaze
tad svako odlazi na svoju stranu.
Suviše gordi da priznamo poraze,
izmedju sebe digli smo branu.
Ne vrijede više inat i prkos.
u ovoj smo bici oboje izgubili,
I čemu sada gordost i ponos,
kad ljubav smo našu sebično ubili.
Bijele zastave poraza dižem,
pognuću glavu spreman da molim.
U gluvoj sobi dok rane ližem
priznajem sebi još uvijek te volim.
