Где почиње живот, где и када душе напуштају тело су мистерије. Вечна тема – мистерија о којој имају своје мишљење научници, свештеници, верници, али и они који у ништа неверују, атеисти и агностици. Свремена на време природа нас изненади, појаве се неке мистериозна упозорења. Знаци које видимо, ако их видимо, признајемо да их видимо и тумачимо према својим сазнањима.
Kрагујевчанин, таксиста Милинко Сретеновић из насеља Шумски рај у Петровцу купио је повољно пре ти године породичну кућу. Као сваки домаћин реши мало да је обнови! Кућа је са леве стране пута Крагујевац Топола, малтене преко пута споменика ослободилаца Крагујевца 1944. године. Насеље Шумски рај је на узвишењу изнад са њега се види лепо цео град, али и оброници Рудника. Да свој видиковац улепша одлучи Милинко да прошири кућу, подигне терасу, да окрпи плафоне и уради нове стазе по дворишту. Купи пролетос материјал. Сам је дубоко закопао, јер воли да уради домаћински. Планира да се скраси, на прагу је трећег доба и има неки дан до пензије. Позове мајсторе из Илићева. Све то они лепо бетенирају, озидају и омалтеришу зидове. Лето било кишно и полако се сушила малтерација. Домаћин реши да сачека док се зидови добро осуше. Седи на тераси и гледа граћевинаре коју сада проширију прилаз граду поред његове куђе. Пије пиво и лагано спушта поглед на зидић. Уочава да на зиду није све исто као претходних дана. Угледао је прво један лик на зиду који се оцртавао, јасно уочивши зенице које као да су га гледале куда год да се помери. Случајност закључио је. Али, сваки дан галерија ликова се повећава. Појавила се девојка, па једно куче, па усред гомиле тела и глава, крст на грудима човека. У соби када је пртлегао и на омалтерисаном делу плафона као и на зиду на тераси галерија ликова.
„Богами сам се уплашио, знаци који упозоравају. Нисам млад, педесето сам годиште. Купио сам куђу пре три године од Жике ковача. Кућа је направљена после Другога рата, види се нова градња. Почнем да се присећам како се то све одвијало. Први пут сам промену приметио деветог маја када сам се враћајући са посла на окретници код Руског споменика. 
Видео сам делегације које полажу венце. Тада сам први пут бацио поглед на зид и угледао на парапету свеже омалтерисаног зида мрљу која је била невероватна, малтене нацртана. Лик је био јасан као фреска, сиво бела оивичена тамним тоновима. Погледам детаљно и питам се шта је ово. Ма ништа није цртано. Ма зеница јасна, само што не проговори. Лик намрштен, љут. 
Позовем пријатеље и моју децу да виде, да се уверим да ми се непричињава. Виде и они, неки више, неки мање, али виде. Обавестим ја и свештеника Банета. Пошаљем му ја фотографију. Дође он код мене сутрадан и гледамо. Лик постоји, али он је показао колегама и закључили су да обрис не припада неком светом лицу, и да је то нешто друго. После неколико дана почиње на зиду све јасније да се наслућују ликови, пред мојим очима полако се формирају, портрети и ликови људи и паса. Тако да су цео зид и плафон осликани. Ово је нека порука уплашим се и обавестим све за које мислим да су надлежни,” рекао нам је Милинко Сретеновић када смо дошли код њега да видимимо и то чудо.
Обавестио је он многе, ко му не верује подсмева се, али има и озбиљних људи који су долазили да виде. Неки намерно, а неке је и пут наносио. Историчар Мики Фишековић је посматрао ликове и рекао му да ове ликове непознаје, да их у архиви нашег града није видео. Игром случаја свратила је и старина Власта Божиновић из Лужница са пртијатељима. Гледао је и закључио „ма ово је лик ко неког војника”. Лик га је подсетио на догађаје из октобра 1944. године, када је ослобађан Крагујевац од фашистичке окупације.
„Има нека сила да се ово појави баш овде. Мене ове главе подсећају на Руског војника. Овде су фашисти поставили положај ископали три метра дубоке ровеве који су протезали преко Мајнића између Поскурица и Винограда. Немачке трупе су се нагомилале. Крагујевац су бранили више него Београд, због фабрике оружја. Довукли су све трупе које су се повлачиле са Косова и ко зна одакле. Почетком октобра водиле су се непрекидне борбе седам дана. Немци су наше партизане и претходницу Руских снага спречавали јаком митраљеском ватром на брисаном простору, а понекад и борбом прса у прса. Преко Рамаћих висова стизала је помоћ. Надирала је 17. Ударна дивизија који су разбили четнике на Рамаћким висовима и на овај положај је стигло три батаљона: 15. Мајевичка, 6. Босанска и Друга Крајишка. Ослобађали су село по село: прво Чумић, Лужнице, па Церовац. Запосели су друм и започела је страшна бора. Цео дан гинули су војници и цивили. Борба прса у прса је трајала све до деветог октобра. Око поднева засветлеле су црвене ракете каћуша које су дејствовале из села Драче и Немачке утврђење сравнили са земљом. Побили су све живо. После канонаде Руске армије које је предводио Брежњев Руси су усправно стојећи и певајући, ко пијани надирали ка Крагујевцу. Баћушке се нису чувале. погнути јуришали су на ровове и гинули ко снопље. Положај је пао 14. октобра. Немци су се повукли на резервни положај код хумки стрељаних у Шумарицама. Остало знате ослободици Крагујевац ушли су у град из правца Милановца, главном улицом певајући сложно песму „Текла река Лепеница” коју је написао Родољуб Чолаковић. Причали су ми моји сељни да када су сахрањивали Русе да никада нису нашли храну у ранцу. У џеповима шињела налазили су само орасе и жирове. Ваљду су то јели да добију енергију, а наши им давали ракију“, рекао нам је деведесет трогодишњи Власта Божиновић из Лужница.
Можда овде у овом двоаришту, некадашњем стратишту остало непокопаних и неопеваних војника и цивла. Особе са трећим оком кажу да сада осамдесет година после опомињу, јер копајући додирнулу су се остаци. Да њихов бол од трагичне смрти још живи. Некада је на старим библиотекама писало „овде живе мртви, овде говоре неми”. На овом потезу нас да ништа није случајно, опомињу дрвореди ораха и храстова који се налазе на коти фашистичке одбране града у коме су нанели много бола.
„Човечанство је једна велика фабрика бола, физичког и менталног. Да ли су физички или ментални бол, или оба, узрок, одност повод уметности? На овом неизвесном путу, а тек смо на почетку, хоћемо ли моћи дати све одговоре? Остаће многе дилеме и питања”, напиао је професор, др Михило Пантовић, неуропсихијатар, у својој књизи „Бол и уметност“.
