Уметност сликара Миливоја Тасића Макета обележила је време и људе из једне чаршије који мало нас памте, а можда још мање уважавају. Излагао је по целој Југославији и украсио све важне крагујевачке градске кафане и институције. Декоративно сликарство му је лежало, насликао је препознатљиве мурале: „детаље Париза” кафанице боема Сиренчета, „Расплешено јато птица” у Палигорићу, мурал који је три пута обнављао у „Балкану“, и један за којим га срце боли у хотелу Шумарице. Средњу сликарску школу завршио је у Херцег Новом, друштву ретких ђака Воје Станића, где су још предавли Лука Берберовић, а ликовно образовали Лубарда, Дадо Ћурић.
-Сликао сам свуда. Међу најуспешније моје радове издвајам мурал у „Воденици” у Доњим Комарицама код Швеђанина, који је купио фабрику код нас и „Сикстинску капелу“ у Скупштини града .
Крагујевчани се поносе легендом „Макијем сликаром”?
–Мени су деда и отац рођени крагујевчани. Ја сам могао да будем рођен у Албанији, али сам пореклом из прве престонице. Имам највећа признања града Крагујевца, из 1993. године Октобарску награду, „Повељу великог грађанина”, Удружење ликовних уметника Србије признало ми је статус, имам 42 године сликарског стажа.
Људи ме воле, нема куће и институције, а да немају моју слику. Не воле ме ови општинари. живим у 26 квадрата, треба да ми дају петособан стан. Ја као јавна личност и почасни грађанин града Крагујевац цео живот сликам штафелајем на улици. 
Заслужио сам да ми се да већи стан, да би могао да сликам како треба, још мало ово година што ми је остало. Некада сам овде пре пет – шест година у Водоводу имао привремени атеље, ту сам спавао и сликао. Љут сам на општинаре, ја сам направио „Сикстинску капелу“ у Скупштини града, а они научници прикрили су неким крпама. За то сам добио Октобарску награду. Огрешили су се, јер ја сам овековечио град Крагујевац. Моћни политичари газе по Крагујевцу мислећи да је село Вињиште. Не би знали у свету и у Крагујевцу за чаршију да није мене!
Ликовни уметници твоје епохе?
У Крагујевачкој основној школи Светозар Марковић мој таленат открио је наставник Риста Рузмарин, пружио је прст на мене и рекао: „Овај ће да буде сликар”. Од колега сликара ценим: Рашу Стевановића, Владу Гавриловића, вајара Зорана Илића, Ристу Рузмарина, Бобе Поповића, Мојсијев брат…. Ценим сликаре који сликају на штеафелају у природи и на улици, мајсторе што сликају четкама и поштују законе перспективе. Не ценим слиикаре што цртају оловкама, то су деца у забавишту, све доктори наука. Корнел је био сликарчина, штета што је умро. Упознали смо се на језеру. Ја сам га натерао да наслика Кермуша који га је прославио, а купио му га из така Дића Тадић. Да незаборавим даму Јелену Петровић, удата за неког Костића, која је сликала импресионизам и била најлепша жена у Крагујевацу.
Наглашавам са штафелајем на калдрму су излазили Бата Флаја, Боба Поповић, Света Младеновић и Јевта Аздејковић. Фрањо Мартинац, професор из техничке школе је био велики акверелиста, улазио у детаље, импресионистички сликар…
Спортска каријера ти је богата?
–Као млад играо сам фудбал, боксовао као пионир од 8 до 15 година у Радничком код тренера Божице. Ја волим људе, миран сам човек. Некада сам знао да се побијем због других.
Дружио си се са легендама?
–Дружио сам се и растао у Крагујевцу поред богова крагујевачке и југословенске културе: Љубе Тадића, Мије Алексића, Гидре Бојанића, Цице Перовића Палилулца. У Београду сам често био у гостима код најбољег светског глумца Паје Вујсића. Пају су цениле светске величине као што је Орсон Велс, јер је био људина и кад причам о њему хвата ме језа. Био сам сиромашен, али додирнуо ме божији прст, вишеструко сам талентован. Паја Вујсић ме је волео што сам лепо певао старе градске песме. Од мене једино је лепше пева Панчо, али он је сурови преофесионалац.
Твоји акварели су закон?
–Ја сам једини сликар на свету који је радио осам ликовних техника: уље, акварел, цртеж, суви пастел масни пастела гваш, темера.
Не волим акрил, то ти је с коња на магарца, сада сам навикао на уље.
Највећи колекционар у граду мојих слика је Миша билетар са 30 радова и фирма „Тора оружје“ са преко 150 слика и цртежа.
Насликао сам ја све важније чаршијанце, урадио сам: портрете Боре Петровића, Љубе Тадића…
Најтеже је направити аутентичан аутопртрет, а ја сам и то направио, као и моје најбоље, и платно које ми највише лежи на срцу, портрет моје ћерке Јелене. Уживам у њему од 1980. године и не могу да се одвојим од њега ни за које паре.
Излагао си?
–Имао сам стотинак изложби . Београду сам се представио 1980. године изложбом коју је отворио Љуба Тадић. Ту сам све слике продао, од пара нисам купио ништа! Све су моји другови у кафанама појели и попили на обострано задовољство. Једне зиме 1976. године упознао сам Милића од Мачве, на мојој изложби. Милић леп човек, витак шланк лепотан са зелено-плавим очима. Довео га на изложбу чика Јанаћко и Влада, син чика Радета Митровића. Милић гледао два сата моје аквареле, и пита ме:
„Како ти долазиш до овиш полутонова, осећа се хладноћа са платна, да обучеш капут”. Онда сам ставио прст на чело и схватио, да када ме уважава једна светска величина, ваљда и ја вредим. Питао ме да се заменимо дело за дело, а ја сам се уплашио и нисам смео да се заменим са њим, светски сликар.
Познат си као човек без длаке на језику?
–Сликари си крију иза титула професора, Лубарда је имао једну годину уметничке школе, а сликар „светско чудо”. Треба таленат за сликарство, мора Бог да те пипа, не може да се научи све у школи, техника се временом напипа, али!
Дружење са режисером Торијем Јанковићем?
Отац и мајка Торија Јанковића су били учитељи. Имао је и два рођена брата. Били су лепи као Мексиканци, становали су у Вардарској. Снимио је генијална дела: Крваву бајку, Мирка и Славка…Он и ја смо много друговали, ишли смо по пољопривредним кафанама: у Голочело, Драчу, код Дилета у Корићане, код Пеке у Десимировац, али и у наш храм културе Дом омладине и у кафану Женева. Нисам био код њега у стану, чим га позовем водио ме је у кафану. Тори се лечио од алкохола, а био је разочаран у жену. Требао је да сними „Игмански марш“ и зафркне га његов кум. Лечио се по болницама више пута. Не знам што је скочио са четвртог спрат, сумњам…
Шта те боли у Првој престоници?
Уништавање уметничких дела које немају цену, а обележавају једну епоху. Мурал у књижари „Светлост” који је урадио покојни Чупа. То нису смели да дирају.Ми не умемо да ценимо сликаре, само се цене они што лажу. На Липару бацили главу Ђуре Јакшића у поток. Бацили бога српске сликарске сцене. Ја сам гледао оригиналне слике Ђурине у крагујевачкој приватној кући код докторка Десе, један Црногорац то неко украо! Кад Ђура намала портрет да га уштинеш за образ, како је направљено, суви реализам исто као Урош Предић.
Ћурдевданска награда је славска награда, не може да се упореди са Октобарском наградом, успоменом на стрељане, хваташ ме на срце.
Прошла су лепа времена, сада владају медведи и вукови. Када кажеш да си поштен одговарају ти да пада киша! Сматрају те да си будала, који не вреде они су у првом плану, паметни људи у шахту. Али када су ме Љуба и Мија звали да се преселим у Београд, у Париз Влада Суботић, нисам прихватио, нисам могао. Пупак ми се везао за Крагујевац.
Савети млађима?
Млади морају да буду упорни и да верују у оно што раде. Песници и сликари се раћају, таленат се не купује и не стиче. Не знају ни кокошку да нацртају, а професори.
Сликар мора да буде цртач, то је темељ сликарства. Не треба ни да покушавају, не треба да се заносе. Што очи не приме-слика је лажна! Сви гледају лепе жене, а не грбаве!
Лепе жене пролазе кроз твоју душу?
-Имао сам мног лепих жена , а лепе жене немају душу! Све су ме волеле до последњег динара! Једанпут сам се женио, и никада више нећу. Кад први пут немаш среће не треба више ни да више покушаваш. Те лепе „тете” те одмах омрзну… Ја сам смртно заљубљен у једну жену, Крагујевчанку у Београду, већ 40 година. Платонска љубав, она је моја муза. Нацртао сам њене портрете и чувам их .
