Rođen 1952. u Subjelu. Pesnik, esejista i aforističar. Objavio je sedamnaest zbirki pesama. Urednik je prvog srpskog haiku časopisa „Paun“, pokrenutog 1988. u Požegi, kao i književnih novina „Svitak“.
Dobitnik brojnih nagrada, a među njima se ističe „Počasna nagrada za ukupno stvaralaštvo“ koju dodeljuje fondacija „Nadži Naman“ u Libanskoj Republici. Prevođen na mnoge jezike. Živi u Požegi.
Autor intervjua: Valentina Novković
V. N. „Jednostavnost u umetnosti postižemo spontano dok se približavamo stvarnom smislu stvari“, smatrao je Konstantin Brankuši. Na koji način doživljavate umetnost, šta je potrebno da bi se postigla jednostavnost?
M. D. Umetnost je, jedna vrsta iskustva u pogledu na život. Njome se, kada je na primer poezija u pitanju, najbolje razume naše mesto u vremenu i ono što vreme čini od nas. To je večiti samodijalog onog ko gleda i misli, sa onim što stvara. Ma koliko smatrali da ima opštost pojave, a i to ima, ona nastaje u pojedinačnim glasovima, iz jednostavne tihosti i taj glas ne mora u trenutku nastanka biti čujan. On je iz svoje jednostavnosti zapretena vatra koju vreme tarka do plamena. Ako se taj plamen oslobodi sagorelina praznote, to je umetnost.
Jednostavnost u umetnosti nekad nije samo slika, već je to misao u kojoj će sa umetničkim delom, osećanjima i skrivenim sumnjama saživeti njegov recepient. Očekivanja znaju da budu zahtevna ali jednostavnost može da porazi ili oplemeni uslovnu energiju potrebe za umetnošću. Dakle, jednostavnost je ta tiha vatra na kojoj se nećeš nikad opeći, ali hoćeš dušu ogrejati.
V. N. Autor ste sedamnaest pesničkih knjiga, Pustovski je napisao da „poezija vraća rečima izvornu, devičansku svežinu. Najutrošenije reči koje smo izgovorili do kraja, a koje su potpuno izgubile figurativne kvalitete za nas koji živimo samo kao verbalna ljuska, počinju svetlucati, odzvanjati i mirisati u poeziji“. Šta je za Vas poezija, da li ste, baveći se decenijama stvaralačkim radom, uspeli više da se približite svetu ili sopstvu?
M. D. Ja sav život pišem jednu knjigu, mada se ona pojavljuje u više književnih formi. Volim taj prustovski miris reči, ali mislim da one nisu nikad izgovorene do kraja, bar u našem jeziku. Svaki novi izgovor dobija i dopunjeno značenje i novu ulogu u tekstu. To je bogatstvo našeg rasutog duha koji nas može sabrati u bilo kom kolenu. Zato kad ga zapustimo, jezik stalno radi na nama. Jezik je negacija mnogih zabluda i zapuštenosti duha pred najezdom „savremenosti“.
Za mene je poezija magnet ka sebi, ona je to sunce koje brani svaki moj drhtaj pred hladnoćom kroz koju za života prolazimo. Nikad ne kažem da sam živeo, živi se i teško i lako, bolno i u blagosti, ali ja sam sav život pevao sva svoja stanja i nastojao da ih pripodobim sebi. Da se razumemo na tom putu između zemlje i svemira. I kada se bavim književnom kritikom, misaonim aforizmom, prozom… ja uvek otvaram prozor za poetički zračak. Prosto, nas bez poezije nema, u njoj trajemo samo što mnogi toga nisu svesni.
Pred pesnicima je veliki zadatak da nas sve upoznaju sa sopstvom trajanja. Ono se u poeziji ne završava, već produžava. I na to treba misliti. Ja sam do tog zaključka došao baš kroz jednostavnost pevanja (sad se vraćam na vaše prvo pitanje), život nije jednostavan.
V. N. Veliki trud ste uložili da delo Pauna Petronijevića dobije zasluženo mesto u srpskoj književnosti, Vaš svestrani angažman da se ono što su započeli Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Radomir Andrić proširi, nemeriv je. U koliko knjiga su izašla sabrana dela Pauna Petronijevića, uključujući i eseje i prikaze raznih autora koji su tumačili njegov obiman književi opus, ako se uzme u obzir da je životni put završio u dvadesetšestoj godini?
M. D. Kažete Paun je „životni put završio u dvadesetšestoj godini“. Jeste, ali taj put se produžio u poeziji. I ono što je kod Pauna očigledno, jeste to, da je on tog Puta bio svestan. Pisao je i išao napred, za njim je išla kobna žuta gospa. Kad je on „zastao“ gospa je ostala nemoćna pred poezijom. Paun je sklopio krila a njegova poezija ih je raširila i on se premetnuo u sokola, vinuo se za svojom mitskom Malom Pticom.
Pola veka kasnije do mene je stigla njegova zaostavština u rukopisu, kao da mi je pisma poslao. Svaka pesma ima svoj datum i mesto. Napisao ih toliko kao da je živeo pun život, a živeo je brže nego što to biva, da bi i danas trajao. Iz tihovanja pred poetsko čitateljstvo glasnulo se deset knjiga poezije Pauna Petronijevića (1936-1962), čiju pojavu prati recepcija osećajne i suptilne duše pesnika. On je otkriće, neko ko je sagorevao u bolu a kao da se nije obzirao prema njemu. Bol je ostavio životu a on je itekako već imao posla sa poezijom, i tako do dana današnjeg. Za njega trajanje jeste bilo bela pena („Belo je oaza čovečnosti koja pretraje iza velike trpnje“, kazao je) ali, bio je svestan da „ne postoji ni sreća bačena kao ponjava preko žice“.
Čitajući Paunovu poeziju njegov čitalac postaje u duši po malo i pesnik. Onda nije ni čudo što je njegova poezija inspiracija sabraći po peru da mu pesmu posvete, od Vesne Parun, Srbe Mitića, Radomira Andrića, Ljubivoja Ršumovića, do danas najmlađih. Do sada se ovom vrstom odziva oglasilo skoro dve stotine pesnika.
Objavljena je i knjiga odziva koja nosi naziv „Izvedrice“. Naslov je izvedenica iz stihova Milenka Hercega koji za Pauna kaza: „Pisao je u izvedricama bola.“
U najnovijem prevrednovanju srpske poezije, koju su radili priređivači „Trezora srpske poezije“ Dušan Stojković i Miljurko Vukadinović, Paun je dobio značajno mesto antologijskog pesnika, prevodi se na strane jezike, njegove pesme se pevaju (pesme „Verovanje“, „Senka u vodi“, „Sećanje na tebe“, „Aber ptico“ i „Traženje uzroka“, komponovao je i peva Borisav Dimković iz rok grupe „Cefalni atentat“).Paun Petronijević je jedan od čitanijih pesnika danas, za poslednjih deset godina nastala je knjiga kritičkih osvrta na njegovu poeziju od preko hiljadu stranica a posebne knjige kritika o njegovoj poetici, objavili su Radivoje Pantić („Jednostavno Paun“), dr Milovan Gočmanac („Stilski prepleti metafore i prirode, o poeziji Pauna Petronijevića) a u štampi je knjiga dr Bogomira Đukića („Bijela tajna Paunove pjesme“). Narodna biblioteka u Užicu dodeljuje „Paunovu nagradu“ za knjigu poezije a „Svitak“ (izdavač sabranih pesama Pauna Petronijevića) dodeljuje „Paunovo pismo“.
V. N. Objavili ste devetnaest knjiga eseja i kritičkih prikaza, neke od njih su i nagrađene („Dr Sima Cucić“, „Milutin Uskoković“, „Oktobarska nagrada Beočina“). „Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje“, napisao je Šopenhauer. Po kakvim kriterijumima odlučujete da li ćete pisati o nečijoj knjizi? Koga biste od savremenih srpskih pisaca istakli i zbog čega?
M. D. Kao dugogodišnji urednik lista „Reč mladih“ koji je izlazio u (Titovom) Užicu, negovao sam rubriku „Čitalište“, sa željom da, ne samo iz novinarskog već i iz kritičkog ugla, srpskoj književnoj baštini prinesem naše blago koje često ostaje skrajnuto u odnosu na „velike književne krugove“. Nastavio sam da to činim i kao urednik i izdavač književnih novina „Svitak“. Ja sam po vokaciji pesnik i neumorni čitač, kako poezije, tako i proze, misaonog aforizma, eseja… Za pedeset godina književnog truda napisao sam više od 600 prikaza i eseja. Sabiram to u knjige, u štampi je moja dvadeseta knjiga „Tapija na vodu i nebo“, kritičko iščitavanje knjiga autora iz Vrnjačke Banje.
Ono u čemu se sa mnom mnogi neće složiti jeste činjenica da ja čitam knjige zanemarujući ime i prezime autora. Tek kad dođem do kraja poklanjam kratku pažnju biografiji. U knjigama tražim ona mesta koja imponuju našoj nacionalnoj književnosti, jer svaka knjiga, na neki način, ima misiju da poveća broj čitalaca do čega nam je svima, nadam se, stalo. Nažalost, mi imamo mnogo knjiga koje nisu ni čitane, kojima nije poklonjena dužna pažnja, makar i negativna. A nema knjige koja nema poruku, treba je „saslušati“ da biste o njoj dali svoj sud, a to traži vreme.
Znam kritičare koji sve znaju o knjigama koje nikad nisu čitali. Knjige čitam bez „prisile stava“ koji ima pisac, ja shvatam da štampanjem knjige svaki uticaj pisca prestaje, ona postaje sagovornik kritičara.
Savremena pisana reč je u nemilosti spoljnih doživljaja koje želim da isključim zarad objektivne istine i prava jeziku da nas čuva od nedeljivosti i nasilja. Mojoj pažnji, u tom smislu, bliski su naši klasici. Ne marim za „aktuelne“ knjige na pultovima biblioteka iz čijeg čitanja nema ničeg što bismo zapisali na margini.
V. N. „Ako sretneš čoveka retkog intelekta, odmah ga pitaj šta čita“, smatrao je Ralf Voldo Emerson, koje knjige su obeležile Vaš život, šta trenutno čitate?
M. D. Poštujem naklonost prema poetici nekih pisaca. Moj kultni pesnik je Branko Miljković, sada i Paun, oni su savremenici. Paun je Branku posvetio pesmu, tugovao za njegovom tragedijom. Šta trenutno čitam? Pesme pesnika mlađe generacije Petra Matovića (Titovo Užice, 1978), „O sadašnjosti i sedativima“ (Kulturni centar Novog Sada, 2021). Pisao sam o toj knjizi, ali na ponovno čitanje vraća me njegova pesma „Ocu“. Ako se iko prihvati ideje da sačini antologiju pesama o ocu, ne bi smeo da previdi pesmu Petra Matovića koji je dobro uočio “da je svaki otac/ svetac tek posle smrti”.
U njegovom slučaju to je gubitak oca Srboljuba, dok je on bio “u krevecu”, međutim, savremenost je donela nešto što je ljudskom biću strano, nametnuto. Ima dece koja misle da sve počinje od njih, a ne razumeju suštinu da smo svi mi samo nastavci predaka. Rodonačelnik moga roda Despot Mijailov je svom prvom potomku ostavio zavet i to se prenosi sa kolena na koleno: „Tebe na ovi svijet nijesu donijeli samo otac i majka, no i preci. Da njih nije bilo, ni tebe jado bilo ne bi!“
Na mom radnom stolu je uvek i knjiga Branka Lazarevića (1883-1968) „Filozofija i sociologija umetnosti“ (Zamak kulture“, Vrnjačka Banja, 1978) čiji sadržaj obrađuje temu umetničko delo, njegovo izražavanje, uobličavanje i tumačenje. Ova knjiga je u tom pravcu dragocen pokaznik. Njegova filozofska poruka je: „Delo je prevod sa jezika duha na jezik jezika.“ I ako uspemo da napravimo taj dobar prevod onda je pesnik prepustio svaku dalju odgovornost rečima.
V. N. „Haiku je jedan od najpoznatijih vrsta japanske poezije, sastoji se od tri stiha koji imaju sedamnaest slogova i sadrži reči koje se odnose na godišnje doba, prirodu, biljke, osećanja u dubini čovekovog bića. Najvažijim haiku pesnicima smatraju se Macuo Bašo, Josa Buson, Kobajaši Isa i Masaoka Šiki, u našu književnost je dospeo zahvaljujući prevodilačkom radu Miloša Crnjanskog i knjizi „Pesme starog Japana“ (Srpski književni glasnik, 1925). Vi ste urednik prvog srpskog haiku časopisa „Paun“ (1988, Požega). Stiče se utisak da je ova vrsta poezije prilično popularna kod nas, piše je veliki broj ljudi, osnivaju se klubovi, časopisi, nagrade. Kada se i kako u Vama rodila želja da budete pokretač časopisa prvog ovakve vrste, šta odlikuje srpske haiđine?
M. D. Haiku je pronašao mene, on je na neki način sam ponudio svoje slike savremenoj poeziji koju pišem a onda se osamostalio. To je, nekako bio i put izvornog haikua u zemlji izlazećeg sunca. Godina je 1987. u Sterijinoj kući u Vršcu je književno veče na kome je promovisana moja knjiga „Nevreme nad Subjelom“ (Prosveta, Beograd, 1986). Posle programa prilazi mi pesnik, čuveni srpski haiđin Slavko Sedlar, i kaže mi: „Lepo si govorio poeziju, blisko mi. A znaš li ti šta je haiku?“
Sedlarevo pitanje nije dobilo odmah odgovor, nastupila je prepiska koja će trajati do njegove smrti. On je bio haiku učitelj i „promicatelj“ haikua u Srbiju. Na Slavkovu inicijativu osnovao sam časopis za haiku „Paun“, okupio tada sve jugoslovenske haiđine i sačinio pregled „Grana koja maše“, potom antologiju „Leptir na čaju“, a onda zajedno sa dr Mirjanom Marković i dr Aleksandrom Vraneš, priredio šestoknjižje haiku pesnika na srpskom jeziku koje je u ediciji „Trešnjev cvet“ objavio Filološki fakultet u Beogradu. Podršku da osnujem časopis imao sam do uglednih pisaca kao što su Desanka Maksimović i Momčilo Tešić koji su svoj književni život završili haiku zbirkama.
Haiku nije laka ni jednostavna poezija i svaki trostih nije haiku. Njega ne čini samo forma (tri stiha po metrici 5,7,5 slogova) već intro sa sadržajem koji je haiku, koga je stvorila priroda, a pesnikova uloga je taman tolika da to uoči i zapiše. Haiku je prožet potpunom stvarnošću. Naš srpski haiku je našao značajno mesto u svetskoj haiku produkciji, no ima dosta toga što treba očistiti. Neki još ne shvataju da haiku doživljaj nije aforizam, nije minijatura, on ne trpi objašnjavanje, naslove…
Prosto, haiku je doživljaj u prirodi koji dodirnete okom i pustite. Te slike se događaju i uočavaju Tu i Sad a ne u prošlosti niti je to najava budućnosti. Kada se prouči teorija o haikuu, onda sledi jedno učenje kako nešto videti a ne samo gledati.
V. N. „Bože, hladnog li vremena, a niko da zaustavi gasioce vatre“, napisali ste u pesmi „Odumiranje vatre“. U vremenu krajnje otuđenosti i obezljuđenosti, ima li iskronoša? Kako ih zaštititi od vatrogasilaca?
M. D. Vi znate da je Branko imao knjigu (i pesmu) „Vatra i ništa“, ako to parafraziram onda bih rekao. Vatra ili ništa! Sve što je čovek na zemlji otkrio zloupotrebio je. Vatra je bila veliko otkriće kojim su neodgovorni zemljani ubili unutrašnju duhovnu vatru i čistotu duše. Na to odumiranje sam mislio. Svet se razljudio, hteo bi da sve okrene naopačke i zaledi. Otuda opšti vapaj „Bože, hladnog li vremena“ a sve gori, umesto da nas unutrašnja vatra greje.
Ekonomska i vojna militantnost vratiće civilizaciju na početak, ali umesto novog čoveka biće samo kamen na kome neće imati ko da obnavlja zapis „ovde je živeo čovek“, ako svet ovako nastavi. U toj njihovoj zlovatri mnogo puta smo goreli i gorimo u minulicama koje čuvaju krajputaši, stari i novi. Oni svedoče kako krivci jure „krivce“. Nama ostaje da se bar saberemo u jeziku koji još čuva tu toplotu, ali se plašim da „samo je kletva stalno živa“.
V. N. Urednik ste časopisa „Svitak“ koji izlazi skoro tri decenije. U njemu ima prostora i za mlade, one koji su na neki način skrajnuti, ali i za etablirane stvaraoce. „Svitak“ je ustanovio i književne nagrade: Nagrada „Momčilo Tešić“, nagradu „Hadži Dragan“ posvećenu požeškom pesniku, Draganu Todoroviću „Paunovo pismo“, za doprinos očuvanju, publikovanju i tumačenju književnog dela pesnika Pauna Petronijevića, i „Mala paprika“, priznanje za ciklus aforističkih misli. Kako uspevate da se održite toliko dugo, postoji li finansijska pomoć nadležnih institucija, zbog čega je važno da srpska književna periodika opstane?
M. D. Hadži Dragan Todorović je rekao da jedan grad postaje grad onda, kad ima školu, crkvu i književni časopis. Oni bi trebali da nose društveni i duhovni razvoj, da stvaraju, obnavljaju i pamte. Kada je književna periodika u pitanju, ne može a da se ne kaže da nju na plećima, uglavnom, nose pojedinci, askete i entuzijasti. Plašim se da ih je sve manje jer novo vreme jede kulturu. A ne vidi mu se to na duši, sve je mršavije.
Mislim da je „Svitak“ i svojim imenom najavio svetlost, i ostavio neizbrisiv trag u kulturnoj istoriji ove sredine i šire. U njemu su mnogi pisci objavili svoje prve radove, danas su to važna književna imena. Jedino mi je žao što kao urednik ne mogu objaviti sve što dođe na adresu „Svitka“, nema prostora. Šta to beše „finansijska pomoć“? O tome valja pročitati naše saopštenje „Šta potpisa Maksiću“ (Svitak, br. 95, 2018, str. 68.).
V. N. U eri elektronskih medija, kakva je budućnost štampane knjige?
M. D. Opstaće knjiga, verujem. Imam nevericu u elektronska izdanja. Tamo se i klasici prepravljaju, skraćuju im dela, rade biografska preveravanja. Današnje elektronsko knjižestvo jeste zanimljiva i primamljiva pojava, a tih „zanimljivih“ bilo je mnogo kroz istoriju. Knjige su gorele, zabranjivane, sad se najavljuje vreme besknjižja. To je nemoguća i prazna misija. Kako osetiti miris hartije i dušu pisca osim dodirom kolevke njegovih reči u knjizi. Samo u štampanim knjigama. Živela knjiga!
V. N. „I, ko se to, poslušno, sasvim, odriče sopstvene duše“ („Prvotna“). U jednom intervjuu Tarkovski je izjavio: „Mi stojimo na granici atomske kataklizme, a to je upravo posledica rascepa između duhovnog i materijalnog.“ Da li je odricanje od sopstvene duše posledica rascepa koji Tarkovski pominje?
M. D. Odvajanje od knjige jedan je od načina nesvesnog „odricanja od sopstvene duše“. Knjige su naši pametari, oni čuvaju ognjište, rod. U njima je Put u sebe, saglasje sa dušom. Mi jesmo na granici atomske kataklizme, ali ako nas ona omane mislimo na onu duhovnu. Kako objasniti da ne popuštaju stalna nasrtanja sa jednog kraja planete na drugi (moja je majka zle zmije nazivala nepomenici), i da su oni neuklopivi u nasilje, krivci? To je taj rascep, rekao bih umnog zdravlja sa materijalnim prigrabljivanjem. U takvom stanju potrebna je sabornost svake vrste i ne smemo dozvoliti da dolazi do „odricanja sopstvene duše“. Tuđa se može u nama skrasiti, ali nas neće biti!
Ovde se postavlja pitanje ima li smisla umetnost danas?
Umetnost je, više nego ikad, potrebnija svečoveku. Tarkovski je u „Zapečaćenom vremenu“ to ovako objasnio: „Umetnik uvek služi besmrtnosti, pokušavajući da obesmrti svet i čoveka u tom svetu. Umetnik koji se ne trudi da pronađe apsolutnu istinu, koji zanemaruje opšte ciljeve u ime pojedinačnih, ličnih ciljeva, nije ništa drugo do nečiji trenutni favorit.
Ovo „nečiji“ treba da zamisli Planetu. Ako se ona izdeli i sukobi, a deli se, vasiona će zauvek zapečatiti njeno vreme trajanja.Te činjenica nisu stvari, da se mogu prodati. Na zagrištu duše nikad kuća ne niče.
