Katarina Despotović: „Pero u kljunu ptice“
Iz svoje neposrednosti poezija govori bićem reči. A uvid u stanje poruka podrazumeva svest o saznanju i osećanjima tvorca zapisanih reči koje se smatra umovanjem jer, ono što je umno zapisano to nas u sebe uverava. Ovde ostaje ona stalna dilema ko je pesnik – ko poeziju stvara? Pojam poezije, kao i njena ideja, otkrivaju mnogo čega uspavanog u nama, a ono što je zbiljsko i drži pažnju, jeste misao koja kao vizuelno jezičko tkivo čuva pesmu, održava njenu celinu. Ako su pesnici Bogom dani ljudi, onda oni „sudbinom Božijom kroje put“ a čitaocu ostaje da taj put otkrije, da tako i sam omogući nastavak pevanja i mišljenja, što i jeste krajnji cilj poezije. Poezija, dakle, ima svoja krila jezika i reči pa dotiče svakog ko zavredi njenu pažnju. Poezija je ptica koja sobom piše, uočimo to!
Čitajući pesničku knjigu „Pero u kljunu ptice“,1 pesnikinje Katarine Despotović, 2 nalazimo potvrdu da „nešto postaje nečim drugim“3 a da se iz toga kreće ka beskonačnosti. U duhovnom zahvatu jezika, naša pesnikinja tim visinama vodi reči. One su Stamenije od svega onog promenljivog („Rečima kao telom“). Reči mogu svi voleti i u njima se pronaći a takav pronalazak je ostvarenje nade. Zato ona poziva na racionalan život: „Ne radi ništa u čemu nema nade.“ Otuda je i sopstvenu pesničku energiju usmerila u stanje „stalne zapitanosti nad smislom ljubavi, patnje, poverenja, slobode, iskrenosti, poezije, života – svega. (…) Ona sneva život kakav bi želela da bude, priklanja se njegovim urbanim tokovima, ali se buni kad ima razloga, potire ga i opet (…) vaskrsava.“4 Ona molitveno traži da „prave reči osećanja probude i smire vapajna stanja“.
Dajući poseban značaj dimenziji vremena kao nečem spoljašnjem, u čemu vidimo i sebe, pesnikilja Katarina Despotović je u jednom momentu otkrila negativit slobode iz slepila. Poredi ga sa gavranovom molitvom, u kojoj kaže da „svet (…) treba da ga ostavi bez vida“. Takvu vrstu samoiščezavanja gavran – čoveka ima kolektivnu, a ne pojedinačnu, kataklizmu. Zapravo, negde smo rano, čini mi se, prekinuli taj energetski lanac opstanka, gde su u sukobu činjenice i gledišta. I dalje nema odgovora na pitanje racionalno:
Zemljo, kada se na meridijan stane
Da li se tad smrkne ili naglo svane?
Čovečanstvo kao stado, kao da je izgubilo svog pastira i preobrazilo se u male suprotstavljene čopore. „I šta ćemo sad?“ Akademik Todor Stevanović je zapisao: „Vaseljena je moja autobiografija“; svi oblici kao jedan. Odavno to nije tako jer, ljubavi nije, i pesnikinja gradinari da ujednosti ljubav bar, nađe smirenja ljudskom biću. Ona gradi jednu izmoljenicu (crkvu), ruši „mostove zlobe“ u veri da će proći „to kobno vreme“. Ovo nije novi pesnički globalizam, ovo je očišćenje od kobnog globalizma. Ljubav je temelj vaseljene i ona je na taj temelj poetički vraća jer bez nje nije moguć zemni opstanak („Evo kako će biti“). Ovo je Katarinin „vapaj za slobodom koja iz svoje prvobitne nevinosti neće prerasti u anarhiju i puki egzibicionizam praznorečja. (…) Iz Katarinine perspektive (koja peva o ptici: prim. M. D.) čistog plavetnila sve protivrečnosti sveta, svi paradoksi ljudske nestalnosti jasnije i lepše se vide. Pa se, iz negacije začuđujućih zemaljskih logičnosti (…) izrodi filozofska pomirenost sa datostima i definicijama kojih se u neverici mučno odričemo.“ 5
Prateći iskustvo i trajni božanski naum, Katarina Despotović samo nas opominje da „telo je kratkog veka,/ Svako završi pod krstom.“ Između života i onog što biva iza simbolike onosvetja, ostaje poezija koja će vazda tvrditi da je „sloboda nebesno vlasništvo“, i poezija je njeno vlasništvo. Zato poezija ima pravo da ukazuje: „Grešnima se daje, poštenim sudi.“ Među poštene spada ptica – soko koji je „u letu postavio ime“. I tu nije „kraj priče“.
Čovek je forma prirode i dobra misao dolazi iz njene poduke. Sve drugo ružan je san ili prokleta java od čega se pesnikinja odbacivanjem brani: „Ok-rećem se na stranu kada ružan san sanjam.“ Očito, svet danas živi u neljudskoj drugosti što pesnikinja dobro uočava i upozorava da „lažna zora nosi lažnu nadu“. Ono u laži doneto jeste energija neznanja koja u odnosu na znanje tragično „trijumfuje“, gubeći, nesvesno, i sebe u sebi: Teško je kad se zna, a malo i ume,
Još teže kada se ume u neznanju.
Poštovanje onom ko druge razume,
I poštuje sebe i u očajanju.
Ovde je jasna logička suprotstavljenost realnim nerealnim odnosima; stalno osporavanje onog što poezija ne prima u svrhu istinitog života. Čak i samo ime sveta koji se u sebi zagubio: „Tvoje ime svete, vraga ime to je.“ A onda dodaje mudrost pravične logike: „Ko je pošao s konjem, vraća se peške.“
Poezija Katarine Despotović prikazuje i razjašnjava moralna shvatanja života koja jesu svetlost, njoj su reči dale oblik unutrašnje vrednosti: „Služi svome svetlu i svojoj igri reči.“ A reči su srce, reči su ptica koja jutros kljunom ispisuje poruku na prozoru: – Knjiga je na stolu. U njoj je „srce na poklon“. I zaista, otvaram je a lepet lirskih krila čuo se kao kad lagano i zadovoljno uzleće ptica.
Pogledajte na prozor, i vratite pogled na „medne pojanice“ Katarine Despotović ispisane perom ove dolazeće lirske ptice.
Ja sa zadovoljstvom novo čitanje počinjem.
U Valjevu,
4. juna 2019.
1) Katarina Despotović (Loznica, 1987), piše poeziju. Ovo je njena prva objavljena knjiga. Živi u Loznici.
2) Katarina Despotović: „„Pero u kljunu ptice“, Presing, Mladenovac, 2018.
3) Kako je to ustanovio Hegel u svom tumačenju logike.
4) Ljubomir Ćorilić: „Jastveni stihovi Katarine Despotović, iz pogovora knjizi „Pero u kljunu ptice“, str. 6.
