– Hoćeš da izađemo?
– Zavisi.
– Od čega.
– Hoćeš da me poljubiš?
– Hoćeš da te poljubim?
– Mislim da sam odustala od ljubljenja.
– Što, pa nisi bila toliko baš loša…
– ‘Ajde, beži tamo.
I tako u krug. Sretnemo se po ko zna koji put i gledamo se po ko zna koji put. Ja mu objasnim da ne može opet, on mi objasni da mora opet. Kažem da nema više zezanja. On podigne obrve. Nema više poljubi i beži, kažem. Ko sledeći poljubi, moraće da ostane. A nisam sigurna da sam spremna za ostajanje. Nisam sigurna da je iko od nas spreman za ostajanje.
Kaže da mu ne bi bio problem da ovaj put zaspi pored mene. Pitam je l’ bi mu bio problem da se probudi pored mene. Jer tu leži život. U prvoj jutarnjoj kafi, koju, namćorasta kakva jesam, ponekad želim da sačuvam samo za sebe. U pregovorima da li platiti struju ili vodu, jer se nekad jednostavno nema za oboje. U kompromisu između večernjeg trčanja i grickanja čipsa uz pivo. U mom ljubaznom smeškanju njegovoj mami i njegovom tihom kolutanju očima mom tati.
Je l’ možemo mi to, pitam. Previše razmišljam, kaže.
Trebalo bi da se vidimo, kaže. Da pričamo.
Bez ljubljenja?
Kaže da ne može da obeća. Da ne želi da obeća.
Kažem da je nemoguć i da ne znam kako to da opet stojimo ovde i gledamo se i mislimo da će ovaj put biti drugačije.
– I, šta kažeš? Hoćeš da izađemo? – postaje nestrpljiv.
– Može. – prihvatim – Al’ ja ću da jedem.
– Okej, šta ti se jede?
– Pljeska, sa čilijem i puno luka.
– Ma je l’ stvarno misliš da će to da me spreči?
– Moje je da probam. – slegnem ramenima.
– Ili da se praviš da si probala. – nasmeje se zaverenički i krećemo u poteru za najboljom pljeskom u gradu.
Jer moje je da probam.
