Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“ objavilo je knjigu „Zaljubljena zvezda“ mlade autorke Milice Jvanović. Milica ima sedamnaest godina i uskoro će postati punoljetna. Prelijep način da svojom prvom knjigom proslavi punoljetstvo.
Recenzent ove knjige, Goran Radičević, pjesnik i potpredsjednik Udruženja „Nekazano“ u recenziji ove knjige kaže: „Kada se nađete zaglavljeni između sopstvene tišine i buke realnog sveta treba samo pronaći prave emocije za stihove i krenuti dalje. Tako bar radi mlađana Milica Jovanović. Poeziju pišu deca. Neka imaju manje godina, neka imaju više, neka već imaju i decu i unuke, ali kad pišu poeziju onda su deca.
Radim i družim se sa pesnicima već decenijama i nikad nisam, kao sada kada sam kroz Udruženje „Nekazano“ upoznao neke od njih, imao osećaj da su mlade generacije pesnika ustvari čudo od dece.
O poeziji Milice Jovanović mogu reći da je dorasla do prve zbirke. Obično se od tog uzrasta očekuje neka naivnost u pisanju, iznuđene rime ili ritam. Ponekad i slaba kontrola emocija koja rezultira patetikom.
Čitajući njenu poeziju iskreno sam iznenađen da nema toga. Kod njene nerimovane poezije zapažam tako ujednačen ritam koji po zvučnosti preuzima ulogu rima, U rimovanim pesmama rima je tu da naglasi emociju i da je artikuliše kako bi se izbegla melodramatičnost.
Naročito ovo Miličino ostvarenje dobija na „specifičnoj težini“ ako se zna da je značajan broj pesama i proznih sastava koje ovde publikuje napisala kad je imala samo 12 ili 13 godina. Te rime i sastavi se nalaze u drugoj polovini knjige. Iako blistaju kvalitetom, razlika u poređenju sa sadržajem iz prve polovine knjige je više nego uočljiva, budući da sada kada ima 17 godina, logično, piše daleko ozbiljnije i zrelije.
Mlada poetesa piše kako ljubavnu tako i rodoljubivu poeziju ali i poeziju u kojoj se kroz svoje unutrašnje biće bavi sveukupnim, ljudskim bićem, a naročito onim pokretačkim duhom.
Zar postoji neko ko može sve? I da pretvori svetlo u mrak, i čašu vode u okean. Ptice ne umiru samo postanu selice i odu. Ja joj verujem, jer sve što smo ikad videli ili dodirnuli živi u nama i čeka svoj čas da se pojavi. Sve je tu i kad je daleko, sve živi i ne umire nikad.
„Ti, koji uspevaš da daš glas nemom čoveku,
I da obojiš život daltonisti.
Uspevaš večitu pričalicu da umiriš,
I da pretvoriš svetlo u mrak.
Možeš i u čaši vode da vidiš okean,
I u letnjem svicu zvezdu padalicu.
Možeš iza oblaka Sunce da probudiš,
I jednim osmehom mesečev sjaj da nadjačaš.
Ti, kad večitu pričalicu ostaviš bez reči, možeš sve.“
Nastaviće Milica da stvara, i mislim da smo dobili još jednu poetesu koja će nas i ubuduće radovati svojom poezijom. Toplo preporučujem njen prvenac ali i njoj poručujem da stvara i dalje jer sve što stvorimo iza nas ostaje kao trag našeg postojanja.”
Govoreći o „Zaljubljenoj zvezdi“ Labud N. Lončar, predsjednik udruženja Nekazano i urednik ovog izdanja, kaže:
„Nekazano je ovom knjigom ukazalo na novu ali „Zaljubljenu zvezu“ na nebu Poezije. Mladi su inače oni kojima najviše pažnje poklanjamo u radu udruženja. Do sada smo imali nekoliko izdanja lijepih knjiga poezije mladih stvaralaca. Milica je za sada od njih najmlađa. Kao što i sama pjesnikinja kaže „Možeš i u čaši vode da vidiš okean“ njen talenat se odmah da primijetiti. Inače, ova knjiga je trebala ranije da bude objavljena ali zbog porodičnih obaveza nije i žao mi je što nije ranije objavljena jer u životu mladih pjesnikinja i pjesnika veoma je važno to prvo ohrabrenje ili davanja vjetra u leđa kako bi još više i brže stvarali. Normalno uz budnu pažnju starijih kolega. Tako da bi ove godine možda čitali njenu drugu ili treću knjigu. Miličinu porodicu znam dobro i poznavajući njih i njihovo lično i porodično vaspitanje ne čudi me da je Milica tako dobra i sposobna. Ona nam je sa svojim bratom Stefanom pomagala na književnim večerima za vrijeme Dana Zagrađa. Fantastično su govorili poeziju. Bolje čak i od nekih pjesnika koji su pisali pjesme. Iskreno se radujem ovoj sjajnoj knjizi i znam da će ovo Milici biti samo mali podstrek da nastavi da piše. Mi u Nekazanom smo postali bogatiji za još jednu sjajnu pjesnikinju, kao i cio šaroliki svijet poezije.“
***
Milica Jovanović rođena je u Baru 07.03.2005.godine. Živela je u Sutomoru, gde je pohađala OŠ „Kekec“. Godine 2019., samo jednu školsku godinu pre „male mature“ sa porodicom se seli za Kosovsku Mitrovicu, gde je Osnovnu školu „Branko Radičević“ završila sa odličnim uspehom. U istom gradu u južnoj srpskoj pokrajini upisuje potom Tehničku školu „Mihailo Petrović Alas“, na smeru arhitektura. U trenutku kada iz štampe izlazi njen književni prvenac nalazi se na trećoj godini. Odličan je đak, a profesori često kažu i natprosečan. Naročito se ističe na polju arhitekture, koju planira i da studira, ali i na polju književnosti. Za veoma kratko vreme okitila se veoma značajnim nagradama za svoja književna ostvarenja. NJeni poetski i prozni sastavi sa pismenih zadataka u školi godinama se već komentarišu kao nadrealni u odnosu na njen uzrast. Karaketiriše je marljivost i nesvakidašnja upornost, ali i izuzetno raskošan talenat, ne samo kada je reč o arhitekturi i književnosti, već i kada je u pitanju slikarstvo, gde je takođe nagrađivana čak i na međunarodnim konkursima i kolonijama, gde su se njeni radovi našli uz ostvarenja eminentnih umetnika. Prema vlastitom kazivanju jako je zavolela Kosovsku Mitrovicu, ali se rado vraća rodnom Baru i Sutomoru, gde, u svojoj kući, provodi školske raspuste i sve slobodne trenutke. Govori engleski i turski jezik.
