Spadam u grupu onih „novinara“, blogera ili instant pisaca koji pate od dve ozbiljne boljke. Prva je prokletstvo belog, čistog „papira“ i kursora koji po njemu udara nestrpljivo čekajući da broji karaktere, a druga je što uvek zamišljam ko su i kako izgledaju ljudi koji čitaju moje tekstove.
Nikada nisam svoje tekstove pisao na pisaćoj mašini, ali sam dobar deo karijere svoje tekstove objavljivao u štampanim medijima. Bez obzira da li su to bile, dnevne, nedeljne novine ili ekskluzivni mesečni magazin, ja sam se uvek pitao, ko to kupuje, čime se bavi, kako izgleda i da li mu se moji tekstovi dopadaju? Svima nama, koji pišemo uvek nedostaju povratne reakcije o onome što smo napisali.
Samo u dva navrata video sam svoje potencijalne čitaoce. Prvi put dok sam pisao za magazin „Kuća stil“. Bilo je to u centru Beograda, stao sam na kiosk da kupim cigarete, a ispred mene jedna prava dama, srednjih godina uz par sitnica, prodavcu je pružila i magazin u kome je bio moj tekst o istoriji čipke. Bilo me je sramota da joj se zahvalim i kažem da baš u tom broju može da pročita i moj tekst, ali bio sam ponosan na sebe i zahvalan uredniku koji je odobrio temu. Moj tekst o čipki savršeno se uklapao uz ženu koja je na sebi imala bundu i šešir. Dopada mi se moja publika, ponavljao sam u sebi celog tog dana, a nisam ni znao da li je pročitala tekst. Drugi put to se desilo u gradskom prevozu. Odlazio sam na posao u redakciju dnevnih novina „ALO!“, i u punom autobusu video mladjeg muškarca u radničkom odelu kako u kesi uz obilan „radnički“ doručak nosi i dnevne novine u kojima je na srednjim stranama moja priča sa estrade. Nasmejao sam se i opet pomislio da mi se dopada moja publika. Nisam omašio! Trućanje o Draganu Kojiću Kebi i tadašnjem ministru Dinkiću koji mu je uvalio pesmu, sigurno će zabaviti ovog radnika dok na novinama bude pravio svoj sendvič u polovini hleba.
A onda se razvio Internet i digitalni mediji su uzeli primat. Počeo sam da radim na portalima, neke čak i uređivao, otvorio svoj blog i mom maštanju je došao kraj. Čini mi se da danas znam sve koji čitaju moje tekstove, lajkuju ih i komentarišu. Volim moju publiku, iako ponekada mrzim što mi je tako dostupna jer me je lišila te magije maštanja, ko je, kako izgleda i čime se bavi onaj ko čita moje tekstove.
Boljka praznog papira i kursora me ponekada još više boli, ali tu bol mi niko nikada neće uzeti. Iskreno, samo je ta mala bol, trema, nervoza i „nedostatak“ inspiracije dokaz da sam kao autor i više nego živ.
Facebook: Milivoje Mili Čolić
Instagram: @milicolic
Twitter: @ESTRADAnje
Foto: Saša Mihajlović
