Песникиња Поетске кнежевине гружанске, последња латица Чудесне руже Груже, члан Удружења књижевника Србије, Милена Јововић преминула је у петак 13. маја у деведесет првој години, после дуже болести у Герантолошком центру Крагујевац. Милена Пантовић рођена је 10. октобра 1931. године у Котражи код Страгара. Удајом 1961. године за Борисава Јововића прелази у Добрачу. Објавила је десет збирки
песама и књига песама за децу: Песме Милене Јововић из села Добраче 1963; Широко је лишће орово1975; Мравље срце 1977; Окићен месец 1985; У постојбини рузмарина 1988; Шумарице велика суднице и Месечеве љубавнице 1994. године; Колевка душе 2002 и Прстенована тмом 2016 године. Добитница је признања за врхунски доприносу националној култури, награде награде Невен 1977. године. Њена поема „Шумарице велика суднице” је изведена на Великом школском часу 1994. године. Пре две деценије у њену част њен син Драган Јововић подигао јој је, духовни споменик манифестацијом „Миленини извори” у престоној Добрачи Кнежевине Гружанске. Милена Јововић је уручивала „Завештање” младим песникињама из расејања српског.
Манифестација од три дана одржана је 19 пута, сваког октобра у Галерији Усуд, која постаје храм великих уметника: живе и писане речи, сликара, вајара, фотографа, глумаца, музичaра, певача. У издвојеном кутку културе гостовали су: Матија Бећковић, Пуриша Ђорђевић, Манојло Гавриловић, Никола Јaнковић Кока, Добрица Ерић, Видосав Стевановић, Слободан Лазаревић, Милкица Бакрач, Гордана Боријaнијашевић, Мирко Бабић, Братислав Славковић Кеша, Бранко Белић, Радосав Златановић, Милан Милетић, Ратко Вулановић, Сретко Дивјан, Видан Папић. Али, и Центар за неговање традиционалне културе „Абрашевић”, „Галерија Арт”, „КУД Црнућанка”…
„Ово нема на земаљској кугли да људи седе у дворишту и да причају чуда” рекао је вајар Ратко Вулановић после своје изложбе.
„Дошла је у Добрачу у белој хаљини и одмах пропевала. Преведена из Јасенице у Гружу, а потом преведена на десетак страних језика. Закитила антологије Орфеј, Цветник, Српско сеоско песништво у Паризу и Српске песникиње од Јефимије до данас”, опевао Добрица Ерић.
„Милена је антологиски песник”, рекао је Перо Зубац.
„Ако постоји поетско властелинство, од Милице Српкиње па на овамо, ето прешло је на Милену Јововић”, написао је Душан Максимовић.
„Песникињеа је почела са песмом и игром, да сликује и стихује као што тка и везе, настојећи да јој боје буду што свежије и живописније и њиховој склад што потпунији”, као младу песникињу похвалио је Драгиша Витошевић.
„Данас Милена Б. Јововић из села Добраче може да стане уз било ког београдског лиричара, а многе од нас за копље да надвиси”, оценио је Милован Данојловић.
Многи песници нарочито од деведесетих прошлог века, певали су о Косову и дали су аутентичност и трајан допринос српској поезији, али чини се да је Милена Јововић сачинила најцеловитију савремену песничку реинтерпретацију традиционалног усменог и уопште песничког наслеђа косовског мита, сматра Славица Гароња.
Бог није дао да објави једанaесту књигу. Напустила је свој стан у улици Моше Пијаде и кризе агоније пребродила у Дому за старе. Задњих месец дана, била је потпуно при чистој свести и са унуком Миленом и сином Драганом правила је планове за будућности континуитету „Милениних извора”.
Сахрањена је у недељу 15. маја на предивним благим падинама препуне њива и ливада, које су некад припадале Јови Димитријевићу Добрачи, испод рудничког врха Великог Штурца.
ВЕЧНА СРПКИЊА, ДЕВОЈЧИЦА И КРАЉИЦА
Глас женски и овоземаљски
Поезија Милене Јововић женска је лирика, сва у елипсама које трепере у ритму задиханости, од живота и од рада и од брига и од опсесија, опстанком вредности српске земље и српског искона у људима.
„Радује ме што је Српска књижевна задруга у Дoбрачи, исто као што се радујем што је песникиња Милена Јововић у СКЗ. Од како су је препознали уреници Просвете 1963. године, књигом „Откриће” како су насловили песме Милене Јововић из села Добраче, траје посебна појава нашег песништва „лирика”, чији је извор у души колико и у земљи Србији! Стасала је у покрету Орфеј” међу шљивама” у мноштво боја и облика српских песника са села. , под покровитељством мудре речи Драгише Витошевића и Владе Кошутића. из које се родило троје аутентичних: Добрица Ерић, Србољуб Митић и Милена Јовић. Свако од њих има своје село, свој песнички свет, светлост и таму, филозофију и доживљај постојања на земљи. „Горе небо доле њива, горе бог, доле породица и народ.”. Милена има посебан глас, тај глас је женски и овоземаљски. Она је песник заштитник хлеба, Косoва, кућног прага и Душановог царства, стожера на гувну и крста на храму! Песник је ту да трепери и да читавог живота пише молитве састављене од сто песама. Друго име њене поезије је душа. Душа се оглашава речима и сликама, по таласима живота, времена и смрти. Огромни сложени и раскошни свет и терет Србије, Милена не преузима из природе по принципу фотографије. Њен свет и терет допиру из њене имагинације из психо емотивне конституцује. Песникињина мисао је огледало природе, као и савест, она споља пресликава уметника и тек тада је изражава, обликује и пева. Милени стихови пљуште, као киша над долом, веје као снег над Србијом, светле као залазак сунца. Миленин заштитни знак је Симонида, вечна српкиња, девојчица и краљица, омиљена и омржена. Лирско завештање Милене Јововић „Тамом је прстенована” песникиња и поезија. У тој тами светли језик, песничке слике, мисли и осећања. Ова књига има структуру великог језичког живописа. Као бескрајни низ фресака нижу се сцене са мислима и осећањима, песника који бди над Србијом, над њеном душом на старим златним сјајем историје, судбине и опстанка“, беседио је на промоцији књиге у Добрачи Драган Лакићевић уредник СКЗ.
У ЧЕКАЊУ НЕКОГ КОЈИ ЋЕ ТРАЈНО ДАТИ ЗАВРШНУ РЕЧ
Сликари су ме увели у драму
На промоција Милене десете књиге песама „Прстенована тамом” после критичког указа Драгана Лакићевића и Бошка Ломовића Милена се последњи пут обратила својој публици :
Помало ми је чудно да данас промовишем моју десету књигу. Ова књига је настало давно, још док сам била дете! Имала сам око девет година, када су неке агилне жене, ишле по селима и носилe велику књигу репрoдукција слика старих мајстора. Као радознало дете мало сам завирила у „ту” књигу. На репродукцијама је била слика Косовске битке и много портрета старих средњевековних српских јунака. На први поглед сам открила погледе ратника, који су код мене изазвали велико чуђење. Изненадили су ме продорни погледи сукобљених непријатеља. Схватила сам како се гледају два крвна непријатеља. Препознала сам страх у очима, у једној и на другој страни. Те импресије укопале су се у мене и ја сам размишљала годинама, како да се ослободим тих утисака. Мислим да је то описано у мојој књизи Прстенована тамом у којој сам описала Косовску битку и бавила се косовским јунацима, захваљујући тим импресијама. Критичари су ми рекли да сам их оплеменила! Ја знам да су у народу они већ познати, али ја сам их видела из једног другог угла! Врло се радујем што сам написала ову књигу и тиме се ослободила. Можда нисам именовла све јунаке, али Милош Обилић, рука Дамјанова су препознатљиви, иако нисам писала имена у књизи. Ништа нисам увеличавала, него сам оплеменила. Мислим да је ово само још једна прича о Косову, у чекању неког који ће трајно дати завршну реч”.
Бог није дао да објави једанесту књигу. Напустила је свој стан у улици Моше Пијаде и кризе агоније пребродила у Дому за старе. Задњих месец дана, била је потпуно при чистој свесвти и са унуком Миленом и сином Драганом правила је планове за будућности континуитету „Милениних извора”.
Сахрањена је у недељу 15 маја на предивним благим падинама препуне њива и ливада, које су некад припадале Јови Димитријевићу Добрачи, испод рудничког врха Великог Штурца.
