Манифестација „Миленени извори“ је три дана прошле недеље у Добрачи зграду задруге претворил у храм умутности великих уметника. Другог октобра поставку „Опомена ” академског сликара Сретка Дивљана отворила је министарка Славица Ђукић Дејановић. Промоција десете књиге песама „Прстенована тамом” песникиње Милене Јововић промовисана у дивном амбијенту слика, које као да су сликане по Милениним песмама, кренула је критичким указима и предлозима Драгана Лакићевића и Бошка Ломовића. Глумац Братислав Славковић Кеша и песникиња су рецитовали стихове из књиге, уз пратњу на виолини младе професорке Маје Милановић. Трећег дана о стваралаштву Теодора Росића беседио је Зоран Радисављевић. Милена Јововић је уручила „завештање”студењки економије Радмили Петровић из села Супчевића код Ариља. Бројним гостима КУД Црнућанка је дариавао српске духовне изворне песме и напеве.
„Радује ме што је Српска књижевна задруга у Дубрачи, исто као што се радујем што је песникиња Милена Јововић у СКЗ. Од како су је препознали уредници Просвете 1963. године књигом „Откриће” како су насловили песме Милене Јововић из села Добраче, траје посебна појава нашег песништва „лирика” чији је извор у души колико и у земљи Србији! Стасала је у покрету „Орфеј међу шљивама” у мноштво боја и облика српских песника са села, под
покровитељством мудре речи Драгише Витошевића и Владе Кошутића, из које је изродило троје аутентичних: Добрица Ерић, Србољуб Митић и Милена Јовић. Свако од њих има своје село, свој песнички свет, светлост и таму, филозофију и доживљај постојања на земљи. „Горе небо доле њива, горе бог доле породица и народ”. Милена има посебан глас, тај глас је женски и овоземаљски. Она је песник заштитник хлеба, Косива, кућног прага и Душанановог царства, стожера на гувну и крста на храму! Песник је ту да трепери и да читавог живота пише молитве састављене од сто песама. Друго име њене поезије је душа. Душа се оглашава речима и сликама, по таласима живота, времена и смрти. Огромни сложени и раскошни свет и терет Србије Милена не преузима из природе по принципу фотографије. Њен свет и терет допиру из њене имагинације из психо емотивне конституцује. Песникова мисао је огледало природе, као и савест, она споља пресликава уметника и тек тада је изражава, обликује и пева. Милени стихови пљуште као киша над долом, веје као снег над Србијом, светле као залазак сунца. Миленин заштитни знак је Симонида, вечна Српкиња, девојчица и краљица, омиљена и омржена. Лирско завештањем Милене Јововић Тамом је прстенована песникиња и поезија. У тој тами светли језик, песничке слике, мисли и осећања. Ова књига има структуру великог језичког живописа. Као бескрајни низ фресака нижу се сцене са мислима и осећањима, песника који бди над Србијом, над њеном душом на старим златним сјајем историје, судбине и опстанка“, беседио је Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ.
Лирски народни напев Милене Јововић преточен је у добоко интимно осећање личности и жене, мајке која је стопљена са земљом, својим народом и национом. Привидно једноставне теме природне, блиске и присутне доводе до уметничког савршенства, којима је раван једино песнички израз и песнички напев наше најбоље песникиње Десанке Максимовић! Милени Јововић у српском песништву јесте, али одавно јој је место у Српској академији наука закључци су говорника, стрчњака, песника и публике.
Манифестација Миленени извори од маја ове године обогаћени су Кнежевину Гружанску надахнућима Небески звон у част Добрице Ерћа. Заједно оживавају: савемену ликовну уметност, стару Српску културу и обичаје, насатупима појединаца певача и рецитатора, Културно уметничких друшaтва, глумaца Театра Јоаким Вујић и успешно преносе аманет на млађе.
СЛИКАР МЕ ЈЕ УВЕО У КОСОВСКУ ДРАМУ
Радујем се што сам написала ову књигу и тиме се ослободила
„Помало ми је чудно да данас промовишем моју десету књигу. Ова књига је насталa давно, још док сам била дете! Имала сам око девет година, када су неке агилне жене ишле по селима и носили велику књигу репрудукција слика старих мајстора. Као радознало дете мало сам завирила у књигу. У репродукцијама је била слика Косовске битке и много портрета старих средњевековних српских јунака. На први поглед сам открила погледе ратника који су код мене изазвали велико чуђење. Изненадили су ме погледи сукобљених непријатеља, схватила сам како се гледају два крвна непријатеља. Препознала сам страх у очима у једној и на другој страни. Те импресије укопале су се у мене и ја сам размишљала годинама како да се ослободим тих утисака. Питала сам се зашто ме је сликар увео у ту драму. Мислим да је то описано у мојој књизи „Прстенована тамом” у којој сам описала Косовско битку и бавила се косовским јунацима захваљујући тим импресијама. Критичари су ми рекли да сам их оплеменила! Ја знам да су у народу они већ познати, али ја сам их видела из једног другог угла! Врло се радујем што сам написала ову књигу и тиме се ослободила. Можда нисам именовла све јунаке, али Милош Обилић, рука Дамјанова су препознатљиви, иако нисам писала имена у књизи. Ништа нисам увеличавала него сам оплеменила. Мислим да је ово само још једна прича о Косову, у чекању неког који ће трајно дати завршну реч“, рекла нам је песникиња Милена Јововић. На питање да ли спрема једанеста књига рекла нам је: „Биће ако бог да”.
