Milan Pajević: Vratio se, Volodja ili priča o Rawa-Ani              

Vratio se, Volodja  ili priča o Rawa-Ani

(ili moj krik protiv svega što se dešava sa Irakom )

Slušam neke daleke, a prepoznatljive bubnjeve u mojoj glavi. Neuobičajeno je hladno, i zima samo što nije. Taj osećaj koji mraz prenosi preko nogu sve do glave, uz zvukove o najavama rata, svakodnevno sve češće izaziva sećanja na tople dane i neke druge prostore.

Kad čovek prodje malo sveta, i izbiva neko vreme, na nekim prostorima, usput se vrati, kući i tamo ne nadje mir, ni spokoj o kome svo vreme misli, i koji traži, ne može a da ne pita sta je tu uzrok a sta posledica .

Ako već nije mornar, ili terač kamila, vozač teških kamiona za daleke puteve, pilot , kopilot il stjuardesa, šta je to što ove druge, hiljade drugih, milione drugih, izuzev, Dzemsa Kuka, Magelana,Kolumba, Admusena, Gagarina … vuče dalje, višlje ili dublje…

Od Bagdada, vodi put na zapad, preko Ramadija za Jordan i malo severnije do Al Kaima , na granicu sa Sirijom. Do Ramadija ima nekoliko manjih i većih naselja i put je dobar, širok, ali i sa dosta gustim saobraćajem. Život vrvi svuda okolo, i treba biti obazriv, teške drumske krstarice tutnje pored ,ispred , iza , idu na vas…(zašto na mene, Stanislave…) Najopasnije je kada se neki magarac nadje na putu, i ne stigne na vreme da utekne, i ta naduvena trupla opominju na ono šta se desilo…

Dalje, počinje pustinja. I negde, više od trista kilometara nema ničega izuzev peska i asfalta .

Na jednom, ili dva mesta sam za dve godine susreo samo vojne kolone tegljača sa tenkovima, sivih boja kao pustinjski pesak. Poneko vozilo bi prošlo, trubnulo,i to bi bilo sve. Do Rutbe, na granici sa Jordanom ,malom tipično arapskom mestu ,nije bilo ni benzinske stanice.Vozeći se, nekoliko puta sam u kolima, imao sam uvek neprijatan osećaj : šta ako auto stane …A to se desilo, ne jednom , na sreću ne na tom pravcu. Dešavalo se na drumovima gde je bilo frekventijeg saobracaja i mogućnosti da se organizuje pomoć. Naravno da nije bilo mobilnih telefona, i naravno da je bilo veoma vruće, pogotovo leti. Bilo je to ranih osamdesetih, prošloga veka.

Voleo sam da idem u Rawa-Annu. To mesto me fasciniralo do te mere da sam jedne noći, ležeći na krovu kuće Abu Rahata, direktora mesne pošte, a na samoj obali Eufrata, očaran zvukovima, bojama i treptajima zvezda koje su se spuštale na mene ne pritiskajući me, naprotiv ,poželeo da ostanem zauvek …

Posle dugog, ali ne tako klaustrofobičnog puta kao za Rutbu, ovaj pravac za Siriju, je sasvim drugojačiji: u nekoliko navrata, dobar put,a svi putevi u Iraqu su bili dobri, vodio je tik uz   Eufrat, a to je znacilo puno velike vode, zelenila, lepih predela sa velikim dolapima starim i nekoliko hiljada godina…Na nekim mestima se Eufrat razlivao, i tamo je bilo vise zivota, na nekim delovima se gubio iza pescanih dina, i nije ga bilo na vidokrugu. Posle jednog, dosta dugačkog dela puta, nove magistrale koja vodi ka granici za Siriju i Al Kaimu, odvaja se izlaz za Rawu i  Annu. Kad se prodje desetak kilometara, odjednom pukne vidik na reku i ogromni meandr koji u sebi , nizvodno, (kao da stoje kao usidrena, zelena flota), krije više od stotinak ostrva…Na njima se gaji povrće, na većini i sada rade dolapi, a njihova škripa u odredjenom , ritmu sličnom pulsiranju zvezda, daje poseban pečat tom, nesvakidišnjem mestu.

Rawa se nalazi na brdu, nad vodom i ima svoj život. Najpoznatija je po tome što se odredjenog dana, najveći *medju svima njima spusti u vodu i zapliva  smelo i uvereno sa golobradom decom ka drugoj obali. Na sreću nekih od roditelja koji u srcima strahuju za svoju nedoraslu i nejaku mušku glavu koja će svakako sutra biti u uniform i pod stegom, ali ne bi da ih po svaku cenu stave na oltar, najveći se obično okrene u neko doba , na ledja, i lagano vrati do obale. Za taj dan živi Rawa…

Nizvodno,se , uz obalu, razvukla Anna, koja živi svoj život medju stoletnim palmama, i kamenim zidinama ostataka vidno starog naselja za koje pričaju da je pripadalo jednom od prvih persijskih careva čiji se letnjikovac jedne od njihovih princeza sačuvao do današnjih dana na najlepšem od ostrva.Na njemu sam takodje osetio poseban mir i poseban miris i palme su bile visoko do neba a dolapi dostojanstveni i tihi. A voda je bleštala na suncu, pela se, pela se, pela se i padala , da bi padala, a potom tekla koritom koji joj je ponudjen…Takav mir, dostojanstven i pun , nisam sreo u svom životu, i što ga više tražim, sve mi je dalji…

Zanoćiti u Anni je bilo posebno zadovoljstvo. Posle obilne večere pripremljene u brojnoj porodici dobrog i otmenog, kako samo arapi to umeju da budu, Abu Rahata, uz neizbežnu šufericu ispečenu na kravljem izmetu, uz salate, pirinač i ovčetinu sa čudnim i ukusnim sosom čiju tajnu nisam otkrio, sedelo se na terasi malog letnjikovca nad samim Eufratom, duboko u noć. Abu Rahat u svom domaćem halatu, sa brojanicama iz Nedžefa i crnom kao zift, kosom, debelim brkovima i intrigantnim očima, čekao je da se na njegov mig udalje ostaci porodice koje je udostojio sedenjem sa nama: njegova dva najstarija sina i brata. Kada je za njima zatvorio  baštenska vrata, donosio je viski i čaše , i veliki led koji smo lomili njegovim krivim nožem.

 Pili smo lagano, dok se led ne bi sasvim istopio. Ja sam sa velikim guštom palio svoju lulu i uglavnom smo ćutali. Reka je tekla podno naših ruku naslonjenih na zid, ili pod našim nogama, ispod kamene terase na kojoj smo sedeli po jastucima. Sa ostrva su svetlucale vatre .

Čuo se poneki dolap i poneka kasna ptica .Voleo sam da spavam na jednom od ravnih krovova najbliže vodi, na prostrtim kozama i mekim jastucima. I dugo gledao u svoju zvezdu uporno zaleći za ramenom i dodirom koji bi me u tim trenucima odneo u nebo…

Vraćajuci se, iz Al-Kaima**, za Bagdad, uvek u žurbi, nisam nikada propustio da svratim u Annu. I svaki put bi, prolaskom izmedju dva brda srce počelo da tuče i dlanovi da se vlaže pri samom nagoveštaju onoga što sam znao da će se desiti: otvoriće se prostor kao početak velike igre na najsvetlijoj sceni  i zasijaće meandr pod zracima zalazećeg Sunca kao ogromna savijena srebrna riba posuta zelenim krljuštima u spokojnom odmoru .I spuštao sam se starim putem i često samo prošao pored ,i vozio se uz obalu dok god je moglo, što sporije ne mareći za upustva da se ne putuje noću i za činjenicu da me čeka još petsto kilometara do svog kreveta.Ti prolasci kroz Annu u povratku u svoju matičnu luku, bili su drugojačiji od onih kad se u nju dolazilo iz Bagdada, kada se uglavnom i odsedalo kod Abu-Rahata.Ne samo sto se u nju ulazilo sa druge strane, već i zbog pomešanih osećanja, koje sam pri tome imao. Svaka poseta je bila posebna, a jedna od poslednjih, ako ne i poslednja , mada to tada nisam znao, bila je specificna jer sam bio sam, i jako tužan, hvatala me nostalgija za domom, za porodicom, za svojom ženom i sinom: pevao je Rod Stjuart … I’ am sailing , I’ am sailing …

Prolazio sam izmedju dva brda i znao sam šta ću ugledati. Kad se to desilo, zaustavio sam svoj Nissan pick up, i ugasio motor. Izašao sam napolje i seo na kamen pored puta. Stiskalo me u grudima i grlu, peklo u očima. Video sam, umesto meandra kej u bloku 45 u Beogradu, i jednog dečaka koji trči kroz travu, širi ruke, trči prema meni, viče nešto, doziva, trči …i kad sam raširio svoje da ga uhvatim , ispario je u izmaglici mojih već zamagljenih očiju.

Uzeo sam papir iz torbe i napisao pismo : kako bi voleo da znam da zabija iglice sa zastavicom na karti zemlje po kojoj se krećem u svako mesto u kome kažem da sam bio, da znam kako me svako veče zove, da znam da na karti koju sam mu poklonio nema više mesta gde da zabode svoju iglicu na tački koja se zove Anna, jer se od broja iglica više ne vidi ni ime ni meander o kome sam mu pisao …i rekoh mu kako sam duboko nesrećan što ne mogu, baš tada, da ga zagrlim i stisnem uz sebe, svog Zvrconju.  

I savio sam pismo i vratio ga u svesku pa u torbu, sa namerom da sednem u prvi avion i odletim kući.

Al nisam uradio ni jedno ni drugo.

)* “najveći”  imao sam u vidu dugogodišnjeg predsednika Iračke države i Bass partije sada već počivšeg , Sadama Huseina koji se u to vreme, jedanput godišnje, mislim s kraja leta i početka jeseni upuštao u plivanje s jedne obale na drugu (ova slika se često vrtela na vestima svetskih stanica neposredno posle pogubljenja)

)** Al Kaim mesto na granici sa Sirijom zatvoreno za saobracaj pocetkom 1982-ge godine, ali mesto u kome se odvijala živa investiciona delatnost.  Izmedju ostalih, beogradski “Minel” je za jednu Američku kompaniju izvodio radove na montaži konstrukcija i dela instalacija na fabrici za proizvodnju mineralnih djubriva