spot_img

Milan Pajević: U susret podnevu…

Leto je, i unuci sa decom iz belog sveta dolaze kod svojih deda i baba (roditelja) i donose sijaset radosti u njihovu svakodnevnicu. Večeras su trebali da slete troje odraslih i četvoro dece (mojih unuka) ali su se zbog svega što mi se desilo i dešava, planovi promenili i ti dolasci sa druženjem sa sestrinom secom i unucima u dvorištu porodične kuće u Arilju (a sve za vreme Arlemma 2022) odloženi za sledeću godinu (iskreno se nadam)…
Bilo je planirano „književno veče“ sa muzičkom pratnjom ispod leske u dvorištu, za porodicu, komšije, kumove i prijatelje. Pošto se to neće desiti, evo priče iz knjige koja danas stiže od izdavača, a dotiče dvojicu sinova moje sestre koji sada imaju svoju decu…

PRIČE IZ 1001 NOĆI

Sinoć sam bio nadahnut posle gledanja nekih mojih fotografija iz Iraka i setio sam se knjige Priče iz 1001 noći, kojom sam bio opsednut od vremena kada mi je dopala šaka, a to je bilo negde u trećem ili četvrtom razredu, dakako, osnovne škole. Pošto nije bilo televizije, a ni pokretnih slika u vidu bioskopa, gutao sam knjige koje su mi bile pod rukom, uglavnom iz edicije Lastavica (Veselin Masleša) ali i takve, kao što su recimo Ostrvo s blagom, Robinzon Kruso, Vinetu, Tarzan i posebno Priče iz 1001 noći.

Imao sam sreću da me u Bagdad početkom osamdesetih godina prošlog veka, pored poziva da se priključim ekipi koja je radila na realizaciji nekoliko desetina projekta u celom Iraku, vukla i želja da upoznam grad iz 1001 noći iz pomenute knjige, u kojoj je Šeherezada svake noći pričala kalifu El Rašidu po jednu priču, koja bi se završavala tek sutradan kada je nastavljana i sledeća. Time je, u osnovi, spašavala svoju glavu, pošto je pomenuti kalif, besan na sve žene nakon otkrića da ga je njegova prevarila sa crnim robom, naredio svom veziru da mu svake večeri dovede devicu, koju bi nakon provedene noći pogubio ranom zorom… i tako svake noći. Vezirova starija ćerka, lepa i pametna, obrazovana i mudra, kad je došao red na nju, krene da mu priča priču, koju nije mogla da završi pre zore, pa mu je obećavala da će nastaviti sledeće večeri… A priče su bile toliko zanimljive, i ona je umela da ih tako slikovito priča, da je strašni ljutiti kalif popustio i popuštao 1001 noć, da bi se usput zaljubio i na kraju njome i oženio… Da li se u međuvremenu, između tih priča nešto dešavalo između njih dvoje, ne zna se pouzdano i ostavljeno je svakom da da mašti na volju…

Priče sakupljene u knjizi koja se smatra jednom od najvećih pisanih knjiga arapske kulture prestavlja skup različitih zapisanih predanja skoro od sredine prvih deset vekova pa do početka osamnaestog, kada je u Egiptu prvi put objavljena 1706. godine. Prvo evropsko izdanje je objavljeno u Engleskoj 1835, a kod nas negde između dva svetska rata u prevodu sa francuskog i ruskog (Stanislav Vinaver i Marko Vidojković). Rado bih voleo da ih vidim, možda bih i prepoznao knjigu koja se zagubila u selidbama mojih roditelja.
Elem, jedno od prvih mesta koje sam obišao bio je trg Ali Babe i njegovih 40 razbojnika i prva razglednica koju sam poslao svojoj sestri i njenim sinovima bila je sa porukom da će na jednom takvom ćilimu njihov ludi ujak da sleti jedne večeri na njihovu terasu…
„Šta si mi uradio!“, govorila mi je sestra kasnije.“Nisu hteli da odu na spavanje, sedeli su na prozoru svako veče i buljili u nebo… „Mogu samo da zamislim sa kakvim mislima su odlazili u krevet i šta su sve zamišljali… Današnja deca imaju ne samo dostupne knjige sa slikama ili slikovnice sa tekstovima Aladina i njegove čarobne lampe, Simbadovih putovanja, sijaset drugih, ali svakako i one sa Ali Babom i njegovih 40 razbojnika.

Posle svih ovih godina i nebrojenih pročitanih knjiga, Priče iz 1001 noći su na vrhu liste mojih klasika književnosti. Ponekad mi je žao novih generacija koje radije drže svoje gadžete u rukama, nego neke knjige sa izlizanim koricama iz dedine biblioteke, kao što je ova o kojoj pričam, onda Ostrvo s blagom, recimo, pa Robinzon Kruso Danilela Defoa, Simbadova putovanja i, posebno, celu ediciju Lastavica, izdanja nekadašnje na daleko poznate izdavačke kuće Veselin Masleša iz Sarajeva, koja me pratila svo vreme mog ranog detinjstva ili odrastanja.

1983/2017

Priča iz knjige TAMO SAM TREBALA DA TE RODIM, porodične i druge priče, Prometej 2022.

Trg Ali Baba u Bagdadu, jula 1982.
Aladin, iz 1001 noći, nepoznati autor

Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.