“Bileća, varoš u surovom hercegovačkom kršu, vojnički grad sa starom austrougarskom kasarnom u kojoj su u ratu bile smeštene robijašnice za političke osuđenike a u miru legendarna škola rezervnih oficira pešadije. E pa lepo bio sam i ja bilećanski pitomac (XXXI, zimska klasa) pa sam tu dočekao i novu 1967. godinu.
U istom mestu primio sam nagradu Svetozar Ćorović za roman „Pobednici” a posle pola veka kasnije, ukazana mi je izuzetna čast jer su književni znalci rešili da zavire u moja sočinjenija.
Je li to slučaj ovde umešao prste? Naravno da jeste, jer samo u delima tradicionalne naracije sve je uredno, pregledno i pod konac složeno i ništa ne štrči kao u dobro utreniranom vojnom egzerciru, a stvarnost je međutim nešto sasvim drugo, više nalikuje na odraz u razbijenom ogledalu, na šareni vitraž sa razdvojenim parčićima u kome mnogi nedostaju.
Izjedna pokušavam, no nikako mi ne uspeva da predvojim ono što sam tada znao i slutio, od onoga što sam naknadno saznavao.
Ne samo meni, nego nikome nije bilo dato da bilo šta predvidi.
Izgleda da je dril kojim smo bili podvrgnuti bio suviše oštar. Spremali su nas da branimo otadžbinu.Tako smo sve svoje fizičke i mentalne snage trošili na svakodnevno preživljavanje.
Tada su do nas dopirale razvodnjene i umekšane verzije događaja koji su se sustizali i prestizali kao da nas je neko zamajavao.
Tamo je negde, međutim, Princ tame Satana uz sudelovanje Markiza de Sada uveliko delao spremajući samo za nas svoj zlobni scenario.
Ovde moram stati.Ni jedna muka nas nije zaobišla.Naša ispaštanja su tako opširna i tako postojana.
A što se tiče onoga što sam pisao – ne bih o tome.Što je – tu je, kakvo je – takvo je, ako valja nastaviće da točura kao kladenac, ako ne valja – presušiće.
Ovo je tekst poruke koju sam preko Gabrijele Bratić poslao učesnicima okruglog stola u Bileću a ona me je 16. septembra 2018. godine obavestila da će se okrugli sto održati 21. septembra sa početkom u 9 časova pre podne, i da će ovu poruku pročitati na početku prof dr Jovan Delić voditelj i da su utvrđene teme.”**
Bio sam prijavljen u vojnom odseku Arilja, tamo i regrutovan.Računao sam, kad dodje vreme da “služim vojsku” poslaće me u Beograd.Zasluge mog pok.oca rez. kapetana prve klase Miodraga Miša Pajevića (rođenjem Pajovića) koji je voleo uniformu vise “neg leba da jede” , onda moja porodična situacija, oženjen, otac malog sina, diplomac mašinskog fakulteta, supruga volonter u domovima zdravlja, tako se tada čekalo na posao…
Leto 1978. ja kod tasta Dr Koste Čarapića u Švedskoj, na odmoru, treba da počnem da radim u septembru u Prvom partizanu u Užicu, tada Titovom…
Zove te otac, reče moj bivši i počivši tast dodajući mi slušalicu…
-Alo stari, šta ima?
-Ne znam kako da ti kažem ali stvari stoje ovako: bila neka afera u vojsci sa odlaganjima i prekomandama, general Nikola (Ljubičić, a ko drugi) naredio da svi koji nisu služili vojsku a imaju godine za službu odmah da se upute gde god ima slobodnih mesta…
-I ?
-Nema tu nikakvo “I”. Možeš da biraš : Delnice, Kavadarci, Križevci, a mogu da te pošaljem u školu rezervnih oficira u Bileći.
Ne znam da li bi bolje bilo da me udario grom, ili topovsko djule…
-Šta je bilo, šta se desilo? Jesu svi zdravo i dobro?Objavio se moj tast, iznenadjen verovatno videći kako sam pobeleo kao kreč. Može da se kaže i kao prvi sneg, ali tako se kaže u mom Zavičaju. Eeeej Zavičaj. Izdade me.
-Piši Križevci, odsečno mu kažem kao da sam već u stroju…
-Što bre Križevce, šta ćeš tamo, daj pođi u školu rezervnih oficira. Posle škole i ispita budeš poručnik, odslužiš kao oficir…
-Neeeeću škoooolu! Neću ispiteeeee. Hoću Križevce!
I spustim mu slušalicu na zaprepašćenje cele ženine familije.
-Što se tata dere na dedu, čujem sina koji usut vuče majku za ruku.
-Ne znam, videćemo…
Elem, Križevci zato što me pred polazak na odmor sreo kum Petrović kolega sa fakulteta i odvukao u Kolubaru(tadašnja kultna kafana preko puta Mašfaka) da popijemo ko ljudi jer on u septembru ide za Križevce u raketnu protivoklopnu…
Zašto ne Bileća, nisam hteo više da učim, ni doktrine ni druga pravila službe koja su verovatno, a sasvim sigurno već bila podložna žešćoj reviziji što ću shvatiti u artiljerijskoj protivoklopnoj bateriji VP 2860 u koju sam ušao kao prost vojnik a izašao kao mlađi vodnik (i značkom “primeran vojnik”). Neki koje poznajem bili su, recimo Dobrilo Nenadić, agronom, pisac, romansijer, ser, vrcav, duhovit i silovit u reči i peru, prošli su tu čuvenu (po raznim parametrima školu drila i vojne nauke). Da sam se saglasio i otišao u tu čuvenu ŠRV na hercegovačkom kršu bi ostavio đonove čizama a u ušima bi mi odzvanjala ona pesma: hej, haj, ide hrabro naša četa kroz Bilećki kraj…**
I sad, kao što se vidi iz ovog lepog uvoda iz Dobrilovog pera, u tom gradu, Bileći, će se za neki dan, tačnije 21.septembra biti organizovan naučni skup sa temom književnog opusa pisca Dobrila Nenadića. Istog onog koji je po brdima iznad grada gulio cokule ne sanjajući da će jednog dana 15. uglednih pregalaca držati doklade (kao ne znate šta je doklad****) u prvom redu o najneobičnijoj literaturnoj pojavi u novijoj srpskoj književnoj istoriji, vidaru Doroteju, pravom ko strela i “lepom kao greh” kako ga je u razgovoru sa samom sobom okarakterisala Jelena, žena velmože Lauša s kojom će i skončati u samrtnom ropcu na bistrom šljunkovitom plićaku mesta koje se i dan danas zove Urjak.
U godini kada se navršilo 40 godina od prvog izdanja Doroteja, poklonici lika i dela Dobrilovog (među kojima sam neskromno i ja ), očekivali su da će strukovno odeljenje SANU obeležiti taj kulturni dogadjaj. Ili makar Narodna biblioteka Srbije čiji je Dobrilo u nekoliko navrata bio najčitaniji pisac godine…
I nekako mi, odjednom ta Bileća postade bliža srcu, neg neke prestone ustanove , institucije, i bi mi baš drago da smo ga arh Duško Milošević i ja kolko pre neki dan posetili na tremu ispod hrama Dragutina Nemanjića u njegovom Arilju, koje je ovog leta imalo preča posla:od smene prvog čoveka opština do male otkupne cene maline koju je on sa velikim entuzijazmom sa par kolega doneo u ovaj kraj, i brigom domaćina i posvećenog čoveka doveo da se ime grada nađe na svetskoj mapi kao grad maline, ali i kao rodno mesto jednog od najvećih živih pisaca sa ovih prostora (i sire, dodaju neki). Upravo je Dorotej kao jedna od najprevodjenijih njegovih knjiga doživeo da ga pored prevoda na slovenski i engleski jezik, a kako nas obaveštavaju pouzdani izvori očekuju moguća izdanja na nemačkom i verovatno španskom jeziku.
U informaciji koju je objavio arh Duško Milošević a preneo naš ariljski FB portal, navedeni su nosioci referata i nazivi tema pa ih ne bih ponavljao.To su svakako ljudi od digniteta, a Bileća od ovog dana ima posebno mesto u mom srcu.
I priznajem da žalim što nisam poslušao svog oca. Da je makar samo tog puta…
18.9.2018.
* “Tri kopejke” odomaćeni izraz na slovenskim prostorima kad neko hoće da se “pravi pametan” i uđe u diskusiju u kojoj može da izvuče deblji kraj- kreće sa “da i ja dodam tri kopejke”
**Hej, haj …čuvena partizanska pesma
*** Iz uvodnog dela Dobrilovog pisma
**** doklad – referat
Milan Pajević: Tri kopejke
