Moj davno planirani put na Svetu goru i posebno poseta manastiru Hilandaru, o kojima sam slušao bezbrojne priče u svom detinjstvu od mog dede Miloša Popovića poreklom iz Godovika, iz porodice koja je generacijama davala sveštenike, od kojih je bio i Vasilije, njegov otac a moj pradeda, ostvario se prvih dana prošlog maja. Iz porodice godovičkih Popovića pamtim i popa Momčila zvanog Juriš, jednog vanredno živopisnog lika o kome bi trebalo napisati ako ne priču onda makar knjigu. Možda, jednog dana.
Ne bih ovom prilikom o samom putovanju. Mnoge knjige su napisane, na svremenim sredstvima informacija se može naći ama baš sve što vas interesuje, ali ja sam hteo da krenem sa saznanjima koje imam, od onog stiha ”Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?” iz poznate pesme Vojislava Ilića koju me deda naučio još dok nisam pošao u školu, pa do komentara koji prate seriju o Nemanjićima, od koje sam, sticajem okolnosti video samo epizodu u kojoj Sveti Sava nosi kovčeg svoga oca Simeona Mirotočivog u Studenicu, u želji da izmiri svoju zavađenu braću.
Tako ću, više za sebe i za onih nekoliko zainteresovanih koji su tražili, a bogme je bila tu i ozbiljna molba, da ostavim par crtica o onome što me najviše dojmilo.
NEZNANjE
Od količine informacija koje sam primio tokom tih nekoliko dana, (zapravo tačno tri, koliko je napisano u dozvoli, rešenju, vizi ili kako god hoćete, bez koje ne možete kročiti ni na brod, što je jedini način i da vaša noga stupi na tlo Svete zemlje) shvatio sam da ja o nastanku, mestu i ugledu Srpske pravoslavne crkve koju uživa u svetu, ne znam gotovo ništa.
VOLjNO I NEVOLjNO
Kad slušate, čitate, ili evo, sada i gledate u seriji (uz nedostatke ili šta već, ali mislim da treba naglasiti da do sada ništa u tom pogledu i nije bilo urađeno, pa ako treba da se pljune, eto ima i na šta, a u tome smo, izgleda, svetski prvaci) ne možete se oteti utisku da je istorija nastanka i posebno razvoja manastira Hilandar kroz vekove, jedna neverovatna, pa skoro i mistična priča. Naravno, istorija je već rekla svoje i tu se nema šta dodati i oduzeti. Posvećenost koju su Rastko Nemanjić, poznatiji, ne samo u hrišćanskoj već i u svetskoj istoriji i vascelom pravoslavlju, kao Sveti Sava i njegov otac Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon Mirotočivi (čiji me lik na fresci u Mileševi opčinio dosta davno), ne samo zadivljuje, već postavlja pitanja na koja ja sam ne mogu da naslutim odgovore…
A istorija govori da su Hilandar, četvrti po rangu od 20 zvanično priznatih manastira na Svetoj gori, osnovali 1198. godine gore pomenuti veliki župan Stefan Nemanja i njegov sin, Sveti Sava. Posvetili su ga Uspenju Presvete Bogorodice. Te godine je vizantijski car Aleksije treći, poznatiji kao ”Anđeo” izdao povelju Simeonu i Savi ”kojom se manastir Hilandar i svetilišta u Milejama daruju da Srbima budu na večni poklon”.
Tako je i izgrađen na ruševinama grčkog napuštenog i zapuštenog manastira. U svim bedekerima i raznim publikacijama naći ćete i podatke da je obnovu i izgradnju zdušno pomagao Savin stariji brat veliki župan Stefan, koga je Nemanja odredio za svog naslednika. Biblioteka i posebno hilandarska riznica čuvaju i danas dragocene spise, ikone i druga dokumenta. Imali smo priliku da zavirimo samo u njen deo. To što se tamo nalazi vas tako zatekne i ostavi ne samo bez reči, već i bez daha.
Požar koji je buknuo iznenada usred noći 4. marta 2004. je uništio veći deo manastira, ali je na sreću poštedeo riznicu, glavnu crkvu i manastirsku trpezariju koje su sagrađene u 14. veku pod nadzorom i sredstvima kralja Milutina.
Najveći procvat manastir je doživeo za vreme vladavine cara Dušana što je i razumljivo jer je u to doba cela Sveta gora bila pod njegovom vlašću.
Za vreme kuge koja je harala sredinom 14. veka, ne samo Evropom već i ovim prostorima, car Dušan je jedno vreme proveo u manastiru, a za njegovu suprugu, caricu Jelenu, posebnim kanalom je bio odvojen pirg (kula) Svetog Vasilija sa crkvicom, kako bi se ispoštovao zakon da ženska noga ne može kročiti na Svetu zemlju.
VINO, POJ I TIŠINA
Ne samo među vernicima već i ostalim hodočasnicima, Hilandar je poznat po svom gostoljublju kao jednoj od značajnijih hrišćanskih vrlina.
Nešto nam je nagovešteno, što iz priča onih koji su bili, što dolazeći ovamo i potvrđujem da je sve tačno. Od rakije izuzetne, blage, duševne arome (ne znam kako bih je drugačije opisao) ali koja greje dušu i krepi telo, do vina koje smo pili u trpezariji za vreme obeda, posle jutarnje i večernje službe. Utisak je svakako obogatilo sve što je tome prethodilo, i protokol prilikom dolaska i smeštaja, i služba, i manastirski red i porяdok što bi rekli ruski hodočasnici koji su bili zajedno sa nama. Sama trpezarija koja može da primi možda i više od 200 duša (nisam brojao, ne videh i ne čuh podatak) ali to više radi njenih razmera, visokih zidova oslikanih žitijem svetog oca i sina, svih apostola, svetaca, prizora iz Biblije, pleni u svim doživljajima i budi sva čula…
Na stolu vas sačeka paradajz, kriška sira, parče hleba, vrč vina, ali za svakog isto, što me, naročito za paradajz veselilo u želji da dokučim kako su, tako poređani, ”svi isti do jednoga”. Posle znaka koji daje najstariji, poslužilo se i jelo, posebnim znakom se da do znanja kada se može početi sa vinom, a za to vreme na pojnici, kaluđer na koga je red, čita očerednuю (sledeću) stranicu iz žitija sveca čiji je dan na redu.
Vino je bilo očekivano dobro, ali je nadasve prvoklasno, od loze uzgajane posvećenošću i dobročinstvom. Izgledaće neverovatno, ali je tri puta potvrđeno da je vino koje smo pili iz bureta sa vinograda koji su zasadili Dobrica Ćosić i Dejan Medaković. Po tome ih u Hilandaru pominju.
Ako isključimo zvukove zvona i klepetala koji najavljuju određene aktivnosti, ono što je osnovni zvuk koji me je prožimao i ispunjavao je manastirska TIŠINA.
Nju su prekidale pored pomenutih, samo pojanja kaluđera na službi i neverovatno horsko pevanje ptica, posebno u povečerje i sa rađanjem sunca. Takav cvrkut sam čuo na šetnji za Pirg kralja Milutina, u velikoj šumi čempresa, preko puta masline koju je zasadio car Dušan. Silni. Malo dalje su vinogradi Svetog Save na putu za malo pristanište Arsanu nedaleko od pirga i malog manastira Svetog Vasilija. Zalazak sunca je bio kao i svugde, lep u svom rumenilu razlivenog preko Egeja, ali je ipak, odavao neki poseban mir, na tom delu svete zemlje između neba i mora boje mastila.
Razmišljao sam, da li bi Marks po imenu Karl, da je mogao biti na Svetoj gori i da li bi njemu palo na pamet da radi na Kapitalu, odnosno na komunizmu recimo, uređenju uslovno jednakih, ali materijalno, vlasno i sujete oslobođenih ljudi.
Ramišljao sam i o tome kako su manastiri igrali i ulogu poslednjih staništa bivših vladara i vlastodržaca, što je, pored poštovanja crkve i religiozne posvećenosti, bio mogući razlog takvom darovanju. Crkve i zadužbine su bili dokaz njihove snage i moći, a manastirski red i mir njihova poslednja luka. Njihovo tihovanje.
9.5.2018.
„STUDENIČKA GRADINA“, akvarel, 77/96 cm, 2018. Duško Milošević
Iz knjige u pripremi, ”Čudesna platna”
