Svoju ljubav prema čitanju dugujem svojim roditeljima, učiteljima, dakle pedagozima, koji su mi dozirali onu vrstu literature primerenu mom uzrastu, mada, kako sam bivao stariji, bilo je tu i ozbiljnijih knjiga. Hajduk Stanka Janka Veselinovića pročitao sam u četvrtom razredu osnovne škole (za vreme nekog gripa koga sam morao da preležim). Sećam se i Robinzon Krusoa Danijela Defoa, ali, verovatno i polovine edicije „Lastavica“… Pamtim i Belog očnjaka Džeka Londona u petom razredu koji me je toliko obuzeo da sam osvrt na tu knjigu poslao na neki konkurs koji je organizovala naša škola u Arilju, i osvojio drugu nagradu. Bilo je to pravo iznenađenje i velika radost.
Dosta rano sam naučio da čitam i pišem. Sticajem okolnosti učiteljski stan mojih roditelja je bio u jednom krilu školske zgrade u Virovu. U odsustvu partnera za igru, društvo su mi pravile knjige i posebno Male Novine, koje su pored pomenute edicije Lastavica- Veselin Masleše iz Sarajeva obeležile prve godine mog školskog odrastanja.
Kasnije se sve razvijalo, tako ili inače, da su mi knjige bile uvek pod rukom i dostupne. Roditelji, posebno majka su prelaskom u grad verovatno hteli da više vremena provodim u kući a ne na ulici sa ostalim vršnjacima, pa je ponekad druženje sa knjigom bilo uslovljeno “ucenom”: možeš da ideš u bioskop i gledaš film, ako si prethodno pročitao knjigu i naspisao mali siže o njoj…
Nastavnici jezika i literarne sekcije su imali znatan uticaj da nešto od svog talenta pretočim u pisanje uglavnom poezije. U višim razredima je to bio Mitke Rangelov, a u gimnazijskim, Ljubomir Tešić. Prva pesma je objavljena u užičkim Vestima 1966. Moj najviši domet, kao pesnika je bilo uvrštavanje pesme Sonja u najjuži izbor za Najlepše stihove 1970. u velikom konkursu Radio Beograda, 2 program, koji je vodio novinar i pesnik Petar Pajić .
Nju sam recitovao popozivu RTB za maršalov rođendan na svečanoj večeri u Domu omladine i programu koji je režirao Jovan Ristić-Rica… Bio je to veliki događaj i druženje sa najvećim zvezdama muzičke scene i nekoliko ”mladih pesnika” među kojima sam bio i ja.
Onda sam na iznenadjenje mnogih, na kraju društvenog smera požeške gimnazije i maturskog rada o novelističkom opusu Ranka Marinkovića, položio prijemni ispit, upisao Mašinski fakultet i završio ga. Ovaj presedan, kako ga je ocenio čuveni novinar Jovan Šćekić, bio je predmet njegove kolumne u NIN-u pod naslovom Zašto inženjeri ne pišu pesme. Znao je za moju tajnu želju da budem novinar i pokušavao je da me odvrati od studiranja tehničkog fakulteta.
Nikada nisam zaboravio ni prestao da pišem… Mislim da sam i svoju prvu, a pogotovo drugu suprugu zainteresovao, između ostalog i svojim pismima. Ona su često imala formu dnevničkih zapisa i mojih opservacija vremena i mesta u kojima sam živeo ili duže radio.
Sticajem okolnosti, razvijanje moje profesionalne karijere me vodilo nekim novim prostorima sasvim drugojačijih od zemlje koja se rastakala na naše oči u sasvim iracionalnom sukobu političkih elita koje su koristeći ekonomske probleme u kojima se našla privreda zemlje uz gubitke velikih tržišta koje su činile zemlje “nesvrstanog sveta” uz, takođe raspadajući savez socijalističkih država ili SSSRa. Tako je, moja prva knjiga ”Pitao bih. Koga da pitam?” bila napisana i izašla na ruskom jeziku u Kijevu 2008. Svoje izdanje na maternjem jeziku čekala je osam godina dok se nisam vratio u zemlju i preveo je na maternji jezik 2016. Bio sam posebno počastvovan kada sam na poziv svog mašinskog fakulteta, marta 2017. Imao predstavljanje svoje knjige, ali i karijere, jer sam te godine dobio status penzionera.
