Sa Brankom Vukajlovićem se nisam družio šezdesetih. Stariji od mene 5 godina, rođeni Ariljac, neko u koga smo gledali jer je bio drugačiji i onakav, kakvi smo, potajno, hteli I sami da budemo.
Ariljcima, pogotovo starijim, ne treba da pričam ko je on. Mlađima, naročito onima rođenim posle 1970-te, ili čiji su se roditelji doselili u grad,(netipičnu srpsku varoš, kako ja uvek kažem), treba reći da je u to vreme već bio ozbiljna „faca“ u modnim i filmskim krugovima, ne samo Pariza, ali to je grad u kome živi i koga stavlja na drugo mesto. Posle Arilja. Većina sveta ga neće na ulici prepoznati ovih dana, jer boravi na Arlemm – u , ali za nas koji ga znamo, on je ostao isti. Godine ga nisu promenile, njegove oči su i dalje žive, ruke takođe, a onaj vragolasti osmeh mu i dalje ne silazi sa lica.
Dakle, ko je Branko Vukajlović? Nekoliko puta se onima koje ne poznaje, ili proceni da su znatno mlađi od njega, predstavlja kao stariji „Odžin“ i Dušanov brat. Srednjeg odavno nema među nama i to je Brankova bol (koja ge grize za levu sisu, kako bi to rekao Milorad Pavić, da piše sada ovo što ja radim), a Dušan je bio moj generacijski drug, koji je dostojanstveno i sa ponosom nosio taj nevidljivi plašt ili senku neverovatne popularnosti svoga najstarijeg brata. Ne mogu u dve reči ili tri rečenice da vam ispričam sve što znam o Branku, a pre dva sata sam saznao da je, između ostalih, bio producent najboljeg srpskog, a verovatno i jugoslovenskog filma svih vremena „Ko to tamo peva “ Slobodana Šijana.
Prvog dana našeg susreta u Arilju, sredinom meseca, nekoliko dana pred početak Arlemm – a, dotakli smo se, naravno, Rzava i on se setio da sam ga u jednoj prepisci na ovom spomenaru od FB branio kao izvornog kuma ili čoveka koji je, jednom od najlepših mesta na Rzavu, nadenuo ime „Sonjine čari“ …
– Ljuti me, pričao je Branko, kada ljudi pokušavaju da mi preotmu tu zaslugu, jer je za mene to zaista važno. Pa i naš uvaženi zemljak Dobrilo Nenadić krenuo da mi tu zaslugu osporava.
– Te, manite se legendi, deco, kako je napisao Dobrilo u jednom komentaru, pustite Sonju na miru, a ime mestu po kome je postala, ostala i ostaće poznata, dao je Raško zvani „Patoka“ …
– Možeš misliti ! Ljutnuo se Branko i to, onako, baš !
-Ja sam išao pre izvesnog vremena u Ivanjicu i sa Sonjom pričao o tome. Ona, delikatna i ništa manje lepa u svojim zrelim godinama, potvrdila je da se seća tog dana u kome se rodio taj tajanstven, egzotičan naziv „Sonjine čari“. A to je bilo ovako: mislim da je bila baš šezdeseta (prošlog veka, kako to zvuči daleko i davno, a kao da je juče bilo!). Običan letnji dan raspusta: ustaje se, čim te sunce udari kroz prozor i probudi, i momeentaalnoo se ide na Rzav da se nađu drugari. Obično se kretalo od „Stojića benta“, nas trojica: Mišo Kovina, na žalost nedavno je umro i to mi je baš teško palo, onda Đoko Bojović, i krene uzvodno sve do brane na Rzavu. Jednog dana pođemo dalje, obale zarasle u gustiš, prava prašuma. Prošli smo šljunkaru koja to tada nije bila i dodjemo do mesta gde je ko zna kada voda dovaljala ogromno kamenje između koga se stvorila mala jezerca u kojima se moglo lepo okupati. Na jednoj od najvećih, pomenutih stena, koju je obasjavalo sunce kroz guste krošnje, ležala je, dal vila, dal sirena (al otkud one u rečnoj vodi), duge kose koja se prosula po kamenu i divnih, velikih grudi koje su se polako dizale u ritmu njenog disanja. Činilo se da je spavala. Zamolio sam svoje pajtaše da budu tihi, a ja sam stajao očaran prizorom. I taman sam izustio: ljudi, koje su ovo ČARI !, ona je osetila da ima nekog, i brzo se pokrila i obukla svoje prsluče… Naravno da smo se znali. Meni je bilo 13, a njoj, mislim, 11. Bili smo deca, ali dečaci i devojke koji su odrastali uz ovu divnu reku života i sve ostale plodove ariljske zemlje sazrevali su verovatno brže od svojih vršnjaka. I tako je mesto na kome je suncu izlagala svoje čari, postalo „Sonjine čari“. I tako je Sonja, zasluženo, ušla u legendu. Zato ne dam da mi iko svojata to ime.
Napraviću ovde malu pauzu i reći da smo se pre možda i dve godine, poznati Ariljski fotograf Zoran Stevanović (koji će vrlo brzo, biti šire čuven kao otac Filipa, najtalentovanijeg dečaka, veliku buduću fudbalsku zvezdu oko koje se već otimaju moćni klubovi, ali to je druga priča) i ja sporili oko toga koje mesto ima pravo da se nazove tim imenom – “ Sonjinim čarima“. On je jedan deo reke sa običnim kamenjem nazvao tim imenom, doduše uspelu fotografiju, ali tada sam ja postavio svoju koja predstavlja upravo to mesto i poslao je i Branku da potvrdi da li sam u pravu (kao i uvek, uostalom, što bi rekle H1 i H2). Zoran me tada zamolio da ispričam, kako je mesto dobilo ime, a ja sam ga uputio na Sonju Petrović i rekao da je ona jedina koja može da potvrdi ili opovrgne bilo koju od varijanti, teorija ili insinuacija. Ili pravu, kako reče Branko, od verzija ili legendi. Nadam se da su mnogi od vas, koje to i nije interesovalo, dobili informaciju iz prve ruke.
