IІ deo
Prošle su godine. Fabrika je već odavno bila sagrađena i puštena u pogon (uz silne peripetije, jer je jedan deo opreme tada bila isporučila jugoslovenska firma, koja je sada postala hrvatska). Stručnjaci (sada hrvatske firme) došli su da puste fabriku u rad pod pretnjom da budu optuženi za dezerterstvo – za njih, naručilac posla bila je firma Invest-Import, srpska kompanija, jedna od vodećih jugoslovenskih uvozno-izvoznih i inženjering kompanija. Dugovanja našoj firmi po ugovoru sa KNPKOO narasla su na nekoliko miliona dolara. Svi isporučioci i podizvođači uputili su prigovore, sve u svemu, ja sam se bavio isporukom robe iz fabrike i skupljao nekako dugovanja u robi, koju sam prodavao gde god sam stigao.
Bila su to teška vremena za biznis, za našu zemlju, za život. Pričalo se kako vojska noću skuplja ljude i odvodi ih u kasarne… Zvanično naša zemlja nije bila umešana u rat, ali je on visio u vazduhu i na nivou rukovodstva naše firme razmatrale su se sve moguće opcije.
Jednoga dana, uz poštu koju je donela na potpis, moja sekretarica mi je skrenula pažnju kako u fascikli s poštom ima i jedno pismo iz inostranstva, ali nije poslovno, već po njenom mišljenju liči na ličnu poštu, koju ona nije htela da otvara, ali ipak čini joj se da je u pismu i neka slika…
– Dobro, daj pokaži mi…
Ona je radoznalo, s pomalo likujućim osmehom na licu uzela fasciklu s poštom, i odmah izvadila pismo.
– Evo ga…
Koverta sa nalepnicom. Za koga: moje ime, prezime, položaj, naziv firme, adresa… Od koga: Larisa…., adresa, ulica, Belgorodska oblast, Ruska Federacija…
– Otvorite, pružio sam ga mojoj sekretarici.
– Možda ipak da ga vi otvorite…
Ali, ženska znatiželja je mnogo jača, uzela je pismo i brzo ga otvorila i odmah izvadila fotografiju na kojoj je bila devojka duge zlatne kose kako stoji na stazici među drvećem, u nekom parku. Pismo je dala meni.
– Ja ruski ne znam i to je lična stvar…
– Ne, smatram da dovoljno znaš taj jezik, rekoh polunaredbodavnim tonom.
– Ali kako, recite, ja sam samo pomislila…
– Uradite kako sam vam rekao, čitajte na ruskom, prevod nije potreban.
– Dobro, dobro, brže-bolje poče da čita da se možda ne bih predomislio, a njena znatiželja je bila ipak jača. Ona je silno htela da otkrije ko to i o čemu piše njenom šefu.
Poštovani Milane,
Ne sumnjam da ste me već odavno zaboravili, već odmah iza ugla ulice u Kursku, gde ste me ostavili.
A i zašto biste mislili na mladu ženu iz neke zabiti, kada vi imate svoju porodicu, dom, ženu koju obožavate, a možda i decu… Ja o Vama ništa i ne znam, osim naziva kompanije za koju radite i to da se ona nalazi u Beogradu. Ništa o Vama ne znam: ne znam gde živite, imate li dece, kako Vam ide posao… Da li ste završili posao kojim ste se bavili u Belgorodu.
Gledam svakog dana vesti i užasnuta sam slušajući svakog dana o tome šta se dešava u Vašoj, nekada tako lepoj zemlji. Mora biti da je ona ipak i sada lepa!
Poštovani gospodine Milane, ne znam Vaše ime po ocu i nisam sigurna da li Vam se obraćam pravilno i sa dovoljno poštovanja, ali vas usrdno molim, ako ovo pismo ikada stigne Vama u ruke, da ga otvorite i pročitate. Vi verovatno niste ni sada sigurni ko to Vama piše, pa vam zato šaljem fotografiju kako bih Vas podsetila ko sam. Vi zapravo i ne znate kako se ja zovem, odakle sam i gde živim…. a ja svaki dan brinem, za Vas i Vašu zemlju, za Vašu porodicu… Molim Vas, godpodine Milane, ako možete napišite mi samo par reči – gde ste i da li je sve u redu s Vama?
Ne želim da vam oduzimam više vreme, želim samo da Vam kažem da su onih sat i po provedenih sa Vama, nešto najleše što mi se dogodilo u životu. Čak i bez tog čaja, oprostite meni, jednostavnoj ruskoj devojci, koja ne poznaje Vaše manire i oprostite, Boga radi, ako sam Vas nečim uvredila. Vi ste tako brzo otišli, i ta slika Vašeg odlaska urezala mi se u sećanje za ceo život.
Prenesite pozdrave svojoj porodici, ženi, koja vas tako silno voli i ja joj najiskrenije zavidim na tome.
Pišite mi, biće mi drago da saznam da li ste dobro i da li je sve u redu u Vašem životu.
S poštovanjem,
Larisa
Pred kraj čitanja pisma sa lica moje sekretarice počeo je da nestaje onaj zluradi osmeh, koji je imala od samog pomena tog pisma. Polako je spustila pismo na sto i tiho izašla iz mog kabineta, ostavljajući me mojim mislima, zagledanog u fotografiju, diveći se pravilnom rukopisu.
Telefon je počeo da zvoni, ređao se jedan razgovor za drugim, počeli su da dolaze ljudi. Spakovao sam fotografiju i pismo nazad u kovertu pa u svoju torbu, s namerom da ga uz kafu ili čaj na miru pročitam sam.
I tako su prolazili dani; na pismo sam naravno zaboravio, radilo se i živelo pod stresom. Bilo je to vreme jedne bezumne inflacije, koju ovaj svet nikada nije video niti doživeo ranije… U restoranima bi odmah po narudžbi tražili da platimo račun, jer bi se on mogao znatno uvećati do kraja ručka; cene su se menjale u roku od jednog sata. Moja supruga je napustila dobro mesto savetnika guvernera u Narodnoj banci velike Jugoslavije i, već sada u drugoj zemlji, koju smo u šali zvali skraćena Jugoslavija, radila je na jednom japanskom projektu za deviznu platu koja nije bila primerena njenim obavezama, znanju i umenju, ali je bila sasvim dovoljna da inflaciona kriza nije previše pritiskala našu porodicu.
Ja sam imao brdo problema na poslu. Cena robe, koju bismo realizovali na umanjenom tržištu Srbije i Crne Gore, menjala se nedeljno. Činjenica da naša kompanija nije morala da plaća robu, već samo transport i carinske dažbine, s jedne strane bila je velika prednost za nas, ali vrlo često nije bilo para čak ni za tako sitne troškove… Bez obzira na sve, ja sam imao pune ruke posla, i od predsednika naše kompanije stigao je predlog da odem u naše predstavništvo u Moskvi, kako bih ubrzao proces skupljanja sirove kože kao vid naplate dugovanja ruske strane prema našoj kompaniji.
Nažalost, Moskva se više nije pitala ni za šta, sva vlast je bila u regionima i ja sam to rekao predsedniku. On je predložio Kursk, Belgorod, čak i Kijev. Belgorod i Kijev mi se nikada nisu sviđali; odlazio sam tamo ranije na službena putovanja. Izbor je na kraju pao na Harkov, „u Evropu“, jer se u Harkovu več počeo osećati miris Evrope, ili se bar meni tako činilo. Kijev je izgledao strašno nakon tragedije u Černobilju, a posledice te tragedije nisu zaobišle ni našu zemlju. Moja žena nije nikada imala nikakav odnos prema tom delu sveta. Uvek mi je govorila kao iskusni makroekonomista, da se Sovjetski Savez raspao na Marsu i Snikersu i da ih ni Baunti** neće zaobići.
Jednog dana dolazim kući, kad tamo – moj zet Crnogorac (rusofil) zajedno sa našom komšinicom, pokojnom Verom Repac, Bog da joj dušu prosti – gledaju neki ruski film, neku epopeju nalik na „Tihi Don“ Mihaila Šolohova. Moja žena, nezainteresovana za film, čita novine….
– Hajde da ručamo, ne možemo više da čekamo…ona se već navikla na moja stalna kašnjenja.
– A možda prvo da odgledaš film s nama, ako nisi gladan, umeša se komšinica.
– Dobar je film, a još je interesantnije jer smo tamo ti i ja bili na putu za Kursk, – dodaje moj zet.
– Dosta je njemu i Kurska i široke zemlje Rusije, pecka moja supruga, ručak se ponovo sav ohladio i više neću ni da podgrevam.
– Daj pusti čoveka da pogleda. Moja komšinica je volela da sluša moje priče o Rusiji, o nepreglednim brezovim šumama, o ljudima sa širokom ruskom dušom…
– Pusti da pogleda, on voli široku rusku dušu, nije se dala moja komšinica, koja tako za života nije nikad ni otišla u Sovjetski Savez… a ni u Rusiju očigledno neće stići da ode – stigle su je godine.
– Ma šta pričate Vera, šta je to ruska duša, hoće li mi neko od vas na kraju objasniti?- brecnula se moja supruga.
– Pa eto, Tolstoj, Turgenjev, Ljermontov, Puškin, – nije se predavala moja komšinica…
– Ne, ne, haj’te lepo vas troje, koji toliko volite te prostore, da mi objasnite šta je to ruska duša.
Komšinica ćuti, zet se smejulji… a meni su već dosadili ovakvi razgovori.U poslednjih 15 godina dosta sam propatio, živim stalno okružen nekim problemima i trudim se da ružne stvari zaboravim, uvek tražim dobro u svemu i u stalnoj sam potrazi za lepotom koja će da spase svet!A sada mi adrenalin puni glavu, osećam se kao Paja Patak u onom crtanom filmu kada ga situacija iznervira toliko da mu glavu preplavi jarko crvena boja, a iz ušiju počne da šišti para…
U takvom stanju, uzimam svoju akt torbu, tražim u njoj ne znajući nisam gde sam ga ostavio, ali eto njega – koverat sa crtežom ptičica koje cvrkuću, sa pismom unutra. I još sa fotografijom….Vadim pismo iz torbe i stavljam na sto pred njih. Naravno, žena brže bolje upita:
– Šta je to?
– Evo, to je prava ruska duša!
Ona je uzela koverat, pogledala ga sa svih strana, izvukla fotografiju, dobro je pogledala, zatim mene, otvorila pismo i stala ga pažljivo posmatrati: lep rukopis, pravilni redovi kao pod konac…Gledala je tako neko vreme, ali se uzdržavala od želje da ga pomiriše. Setih se da ga ni ja nisam pomirisao, šta ima da se miriše!
– Ne razumem ruski, možda nam ti pročitaš, – i tutnu pismo zetu u ruke dodajući
–A možda i ti poznaješ ovu devojku jer ste zajedno lunjali tamo… po ruskim prostorima, a možda i po ruskoj duši.
Uzeo sam pismo od zeta i počeo da čitam… Polako, jer sam nekako osećao da je tako i bilo pisano.
– Eto, to je ruska duša…
Komšinica je ćutala, dok sam čitao, sve vreme je klimala glavom, zet se i dalje smejuljio, a ja sam kao poslednji idiot držao pismo i ponavljao:
-Da, da, to je ta prava ruska duša.
Neću da pričam šta je bilo posle. Ne vredi. Naravno, ja im nisam ispričao priču koju sam sada vama ispričao. Mislim da se to podrazumevalo samo po sebi. Ili možda grešim. Jedino sam, negde na sredini primetio kako moja žena spušta ruku na tešku kristalnu pikslu na stolu, ali ju je nekako pri kraju pisma sklonila. Šta joj se vrzmalo po glavi i kakav joj se film motao pred očima, saznao sam mnogo kasnije. Ali to je jedna druga priča.
I pitao bih, ali koga da pitam?
*Ja sam to shvatio mnogo kasnije. Naš narod u Srbiji, a posebno u Crnoj Gori, istorijski nekako voli ruski narod, a kad kažem ruski narod, mislim i na Beloruse i Ukrajince (do dana današnjeg stariji ljudi Sovjetski Savez zovu Rusija i često me pitaju – kada ćeš već jednom da se vratiš iz Rusije, iako odlično poznaju geografiju, a još bolje znaju da ja već 15 godina živim u Ukrajini). Na pitanje odakle sam, ja sam već delimično odgovorio. Napominjem da naš narod nikada neće oprostiti sovjetskim i ruskim političarima što su dozvolili zapadu da nekažnjeno rasture veliku Jugoslaviju izazivajući krvavi haos. Ako je trebalo da se razilazimo, trebalo je da se raziđemo kao Baltičke zemlje, ili kao Češka i Slovačka…
Ja o tome imam svoje mišljenje: oni su bili zauzeti svojim problemima (Pridnjestrovlje, Osetija, zatim Čečenija…). Pribaltičke zemlje su istorijski imale svoju državnost sve do drugog svetskog rata, a pri raspadu Čehoslovačke, već se desio užasan krvavi raspad jugoslovenskih republika – i oni su bili svedoci tog užasa, pa poučeni tuđim iskustvom, uspeli su da se raziđu mirno i „u ljubavi“.
** Mars, Snikers i Baunti su bile čokoladice koje su krajem osamdesetih, pre raspada SSSRa preplavile to ogromno tržište, kao i sva roba široke potrošnje – činilo se da zapadne firme sa zadovoljstvom čiste svoje pretrpane magacine. Tako je ispalo da je čuveni profesor političke ekonomije sa ekonomskog fakulteta u Beogradu, čiju je rečenicu ponavljala moja žena – “Sovjetski savez će se raspasti na sapunu I robama široke potrošnje” bio prorokom.
*Kraj*
***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
