І deo
Pre dvadeset godina, osamdeset osme godine prošlog veka, radio sam kao direktor projekta izgradnje fabrike kože u malom gradiću Šebekinu, u Belgorodskoj oblasti na jugu Rusije.
Pošto sam se tek bio oženio, dobio ćerku, zasnovao porodicu i počeo da uživam u toplini doma, sve mi je teže padalo često odsustvovanje iz kuće zbog potreba posla. Službena putovanja bivala su sve češća, što u zemlji, što u inostranstvu. Supruga je protestvovala, ljutila se, ali je na kraju ipak shvatila da sam odgovoran i predan svom poslu i da ne treba da me stavlja u poziciju da moram da biram između posla i porodice, jer je negde u dubini duše dobro znala da je volim i da mi je porodica na prvom mestu. Naravno da je slušala o takozvanim ljubavnim avanturama naših ljudi na prostorima Sovjetskog Saveza i o „izuzetnoj naklonosti“ ruskih žena prema Jugoslovenima, o čemu su se, vrlo nedžentlmenski širile priče na brojnim sedeljkama, kojima nisu prisustvovali samo muškarci, već i njihove žene.
Vrlo često bi mojoj supruzi postavljali zagonetna pitanja, posebno u mom prisustvu, zašto njen muž tako često putuje u Rusiju… Ona je to naravno sve primala s osmehom na licu, ali čak i danas mogu da zamislim kako je bilo njenoj duši i kako joj se srce ledilo u tim trenucima kada bi joj postavljali tako koncipirana, skoro pa zlonamerno postavljena pitanja…
Na pitanja o ruskim ženama, ja sam uvek odgovarao kao džentlmen: da su lepe, ali da njihova osnovna lepota leži u toj slovenskoj ruskoj duši….Šta to u samoj biti znači, niko posebno nije ni pitao, a ni ja nisam naročito razmišljao kako bih zaista to objasnio u slučaju da me stvarno neko i pita.*
Da, da, bilo je svega i vrlo često sam bio svedok raznih životnih sudbina; kada se čovek toliko dugo nalazi daleko od svoje kuće, svašta može da se desi, pa čak i prava, istinska ljubav…
U tom gradiću rodilo se par desetina dece iz veza naših građevinaca ili montažera s lokalnim devojkama. Nekoliko naših momaka je ostalo tamo da živi do dana današnjeg, a nekoliko desetina devojaka se vratilo sa svojim muškarcima u gradove iz kojih su došli, od Banja Luke do Šapca i Kraljeva… Kao rukovodilac, često sam morao po povratku u zemlju da primam i tešim naše ostavljene žene, čak i roditelje, čiji su muževi ili pak sinovi ostajali tamo, ali isto tako i na gradilištu su mi dolazile ostavljene ruske devojke, kojima su u naletu strasti ili pak dugog toplog druženja moji zemljaci davali razna obećanja, a nisu ih održala…
Ne mogu ni dan danas da objasnim šta se to zapravo dešavalo ili šta se dešava sada na postsovjetskim prostorima; kad malo bolje razmislim toga je bilo i biva svuda gde god su naši ljudi radili. Od južne Amerike, preko Afrike. do Dalekog istoka, daleko od njihovih domova i porodica…
Naši ljudi su na postsovjetskom prostranstvu vrlo lako sklapali nova poznanstva, pre svega zato što naši narodi imaju puno toga zajedničkog, počev od jezika – reči slovenskog porekla istog korena, preko pravoslavne religije u Rusiji, Belorusiji i delu Ukrajine.
Želim da vam ispričam jedan detalj, koji mi je ostao urezan u sećanje za ceo život. Ugovor o izgradnji te fabrike u Šebekinu potpisalo je Ministarstvo lake industrije RSFSR (Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika). U toku izgradnje desio se raspad SSSR-a i u tom prelaznom periodu ministarstva su prerasla u nekakva udruženja. Naša firma, u kojoj sam ja radio, uspela je da promeni ugovor sa KNPKOO (Naučno-proizvodno udruženje za proizvodnju kože i obuće), koje je objedinjavalo skoro 30 fabrika, uglavnom fabrika za proizvodnju kože i obuće. I fabrika kože iz grada Šebekina, na čijoj teritoriji se i gradila ova fabrika, je bila u sastavu ovog udruženja.
Međutim, liberalizacijom izvoza i uvoza, sva sirovina i to ne samo sirovina Rusije, krenula je da se izvozi, što nije zaobišlo ni tržište sirove kože. Činjenica da je liberalizacija izvoza bacila na kolena gotovo čitavu prerađivačku industriju Sovjetskog Saveza malo koga je zanimala; miris para je bio toliko jak, da su na prodaju bile ne samo vojne tajne, već i najjače nuklearne bojeve glave!!! Imajući u vidu date okolnosti, izvesti iz zemlje par hiljada ili desetina, odnosno stotina hiljada sirove goveđe kože – bilo je mačji kašalj.… Ovaj period je u stvari bio period rađanja prvog talasa oligarha, ali to nije tema ove besede… To je bio period kada je i sama fabrika kože iz Kurska vrlo teško dolazila do sirove kože za potrebe svoje proizvodnje, tako da pronalaženje sirove kože, kako bi se njom platili dugovi po ugovoru za izgradnju fabrike i isporuku opreme i mašina je sve više ličilo na Sizifov posao.
Rukovodstvo naše kompanije u Beogradu postavilo je pitanje opravdanosti nastavka saradnje, odnosno obustavljanja izgradnje (u to vreme imali smo nekoliko gradilišta gde smo gradili fabrike: u Ostaškovu, Teljmanu, Šebekinu, Georgijevsku, rekonstrukciju kožare u gradu Kursku i dr.). Uz moje svesrdno zalaganje doneta je odluka da se izgradnja ne obustavlja, već da se pokuša da se dugovanja pokrivaju na najraznovrsnije načine… Ukratko, ja sam se obreo u Kursku, u početku na mesec dana, a zatim se moj boravak produžio na još jedan mesec, pa još jedan…. Za razliku od mojih prethodnih službenih putovanja, koja su trajala nedelju dana, ili pak svega nekoliko dana, rukovodstvo je donelo odluku da ja lično odem i nadzirem naplatu koja se realizovala isporukom sirove kože. Ta promena je unela veliku pometnju u svakodnevni ritam kojim je živela moja porodica… Da bih skratio vreme, koje sam morao da provedem u Kursku u fabrici POKS (Primarna prerada sirove kože) ja sam se bukvalno borio za svaki komad sirove goveđe kože; vikendom bih odlazio u Šebekino kod „mojih“, gde je bila povelika kolonija naših ljudi, kojima sam formalno ja bio šef. Tamo je problema koje je trebalo rešavati bilo na pretek, a obzirom da je izgradnja bila u punom jeku, stručnjaka svih profila bilo je vrlo mnogo…nekoliko stotina, tako da je nastao problem gde ih sve smestiti (smeštaj se mogao naći uglavnom u rekreacionim centrima koji su se nalazili oko reke Severni Donjeck). Posle ručka nedeljom bih se vraćao preko Belgoroda, zatim pored spomenika u čast svetski poznate bitke kod Kurska i dalje u pravcu Kurska u hotel za strance Solovjinaja Rošća“ (Slavujev šumarak – prim. prev.)…
Prilikom jednog od mnogobrojnih nedeljnih povrataka u Kursk, na nekoj usputnoj autobuskoj stanici, negde posle Belgoroda, zaustavio me je mladi par. U momentu sam se razmišljao da li da stanem ili ne, ali sam ipak zakočio. Prišao mi je mladić, na prvi pogled veoma pristojan, i upitao:
– Idete u Kursk?
– Da, u Kursk.
– Da li biste povezli moju suprugu?
Nisam ovo očekivao; jednom čoveku ili usamljenoj ženi možda ne bih ni stao, ali činjenica je da sam se već zaustavio i da treba da povezem jednu devojku…
– Naravno, uđite…
On je ubacio njenu torbu na zadnje sedište, a nju stavio napred pored mene, poljubio je i pozdravio se… Vozili smo se ćuteći neko vreme. Dan je bio sunčan, miran, topao, jednom rečju, letnje doba… lagana odeća… Ona – mlada, ali ozbiljna, negovana, lepa, duge kose, miriše na mladost i livadsko cveće…
Nakon desetak minuta ćutanja, diskretno je pogledala moje ruke, odmerila kako sam obučen i iz toga shvatila da ja verovatno nisam „njihov“, pošto očigledno nije primetila na autu žute tablice, koje su označavale da je vlasnik automobila neka strana firma (a zapravo auto je bio domaće proizvodnje, marke LADA).
– Odakle ste vi?
– Pogađajte.
– Italijan?
– Ne…
– Španac?
– Ne…
– Turčin?
– Ma kakvi… (mislim se u sebi, 500 godina pod Turcima na Balkanu, sigurno je ostavilo traga…) Ne, nisam Turčin.
– Onda recite mi, molim vas…?
– Ne možete da pogodite?
– Ma šta ima da nagađam? Ako hoćete, recite mi.
– Jugosloven.
– Vi ste iz Jugoslavije….Ma šta kažete! Mnogo sam slušala i čitala o vašoj zemlji…
– Šta ste to čuli, a šta čitali?
– Kod vas tamo je sve divno i lepo; kupili smo jugoslovenski nameštaj, izuzetno kvalitetan, a za rođendan sam dobila cipele jugoslovenske proizvodnje…
– Kod vas je takođe lepo…rekoh ja.
Ošinula me je pogledom u nedoumici da li se šalim ili ne.
– Kod vas je ipak sve mnogo bolje…
– Ma otkud vi to znate?
– Pričaju oni koji su bili kod vas…
Da, u vreme Sovjetskog Saveza, putovanja u Jugoslaviju bila su veoma tražena, jer je bila zemlja socijalističkog bloka, ali sa liberalnim režimom. Naš predsednik je u to vreme uradio dve veoma važne stvari – izmigoljio se iz zagrljaja Josifa Visarjonoviča, poznatijeg u istoriji kao drug Staljin (od reči сталь što u prevodu znači čelik), i otvorio granice za slobodno kretanje građana Jugoslavije, koji su bez ikakvih problema mogli da dobiju pasoš i putovali praktično po celom svetu bez vize. Meni je viza bila potrebna samo za SSSR, Albaniju, Izrael, SAD i Kinu…
– Kod vas je takođe lepo; želeo sam da nekako podignem dostojanstvo zemlje u kojoj sam se obreo…
– Šta to ima lepo u našoj zemlji, po vama…
(Žene…htedoh reći, ali nisam; umesto toga počeh tiho da pevam)
/ Вечер тихой песнею над рекой плывет,
дальними зарницами светиться завод,
где-то поезд катиться точками огня,
где-то под рябинушкой, парни ждут меня./
/Veče tihom pesmom nad rekom plovi.
Daleki bljesak obasjava fabriku,
Negde tamo voz kotrlja vatrenim točkovima,
Negde tamo pod rjabinuškom momci me čekaju./
Ona me je gledala začuđeno, da mi je postalo već neprijatno… Međutim, kada sam udahnuo punim plućima vazduh u nameri da nastavim da pevam, ona mi se pridružila, u početku tiho, stidljivo, ali ubrzo sve slobodnije i na kraju smo pevali jednim glasom.
/… Ой, рябина, рябинушка, белые цветы и….
… Ой, рябина, рябинушка, что взгруснулась ты…/
/Eh, rjabina kovrdžava, belih cvetova,
Eh, rjabina, rjabinuška, zašto si tužna ti?/
– Vi tako divno pevate i znate naše pesme… Rekla je oduševljeno, dok su joj se i oči smešile.
– Znam, učili smo u školi…
– Štajoš znate?
…/ Четвертые сутки, пылают станицы,
потеет дождями донская земля…
Не падайте духом, поручик Голицын
корнет Оболенский, налейте вина!/
…/Već četvrtidangoresela,
kiša natapa zemlju donsku…
Ne klonite duhom, poručnik Golicin,
Kaplar Obolenski, sipajte vina./
-Ne mogu da verujem! Ja ne znam tu pesmu…
– Kako ne znate? Izvodi je Malinin…
-Znam, znam, čula sam za nju, ali ne znam reči…
– Nema veze, evo ja ću vas naučiti, ajmo…
I tako sam prolazeći pored spomenika u čast najveće tenkovske bitke u drugom svetkom ratu, pevao mladoj ženi, o kojoj ništa nisam znao, osim da sam je pokupio na putu, da ju je u moj auto smestio njen muž i da treba da je odvezem do Kurska…
Sva sreća pa moje misli ne mogu da se čuju, te ja nastavih ponet emocijama da pevam moju omiljenu pesmu u maniru samog Malinina, s patosom i neskrivenom strašću:
…/Ах, Русское солнце, великое солнце
корабль «Император» застыл, как стрела…
… Порууучик Галииицин, а может вернемсяяяя?
Зачееем наам пооруучик, чужая земля…./
…/ Ah, rusko je sunce, veliko sunce!
Ne možemo više promeniti kurs broda…
Poručnik Golicin, možda da se vratimo,
Šta će nama poručniče, tuđa zemlja?/
O ovoj pesmi, koja je bila himna ruske emigracije u Parizu, pričao mi je moj deda Dragoljub, da su je emigranti pevali po pariskim krčmama, ispijajući čašu za čašom, nazdravljajući jedni drugima i roneći suze. Prvi put sam je čuo u restoranu na obali jezera Seliger, u gradu Ostaškovu, u Tverskoj oblasti kod prijatelja, koji su gradili najveću fabriku za preradu kože u Evropi, koja i sada postoji, ali ništa ne prerađuje, jer nema sirovine, one iste koju ću ja i sutra da otmem od proizvodnje i pošaljem na utovar u vagone, koji će je isporučiti kao otplatu dugova kompaniji u kojoj sam radio…
I obuzela me neka tuga malo zbog Galicina, malo zbog ruske emigracije u Parizu, pomešana sa nostalgijom za domom i za ženom…
Ona je to primetila, ali ne znajući zašto ja tugujem, reče:
– A zašto nam je sve tako tužno? Eto i ova pesma, i rjabinuška i Kaćuša (koju smo takođe pevali) i Podmoskovske večeri, i Mili moj…
– Što su tužne… ponovih. Otkud ja da znam… Zar nije sva naša istorija, istorija svih slovenskih naroda tužna, sva u krvi…
U takvom raspoloženju zadubljeni u svoje tužne misli, svako za sebe i iz samo sebi znanih razloga, neosetno smo ulazili u Kursk.
– Kuda da vas odvezem? (A ni imena joj ne znam, kako da je oslovim…)
– A gde vi živite?
– Ja sam u hotelu Solovjinaja Rošćanedaleko od fabrike kože…
Ona se obradovala:
– Pa to je blizu mog studentskog doma, skoro pored…
– Dobro, odvešću vas do doma.
– Ne, ne, nema potrebe… Ostavite me kod hotela Solovjinaja Rošća, ja ću sama odatle…
– Odvešću vas do studentskog doma, gde ćete tu tešku torbu da teglite…
– Ma, ne treba; nije ona tako teška, nosim samo svoje stvari i ništa više… Ja sam odavno maštala da uđem u hotel Solovjinaja Rošća…
(Tamo su uglavnom smeštali strance, koji bi boravili u Kursku, ili pak turiste, koji su dolazili da posete memorijalni park posvećen Kurskoj bici. Iz nekih razloga tamo je usluga bila bolja nego u drugim restoranima, dobrog gruzijskog vina je uvek bilo u izobilju, a subotom i nedeljom mogli su se sresti svatovi sa mladom i mladoženjom…)
– Odvešću vas do vašeg doma…
– Ma to nije moj dom, osim toga, tamo je užasno…
(Pogledao sam je – ruku na srce bila je veoma lepa i negde u dubini duše nekako mi je bilo čak i žao. Kao muškarac bio sam potpuno svestan da je mogu uzeti za ruku… da je mogu povesti sa sobom, ali nekako to nisam želeo… nikako to nisam želeo. Bio sam lojalan svojoj ženi i porodici, da ne pričam sad o tome da sam se uvek bojao ili izbegavao lake susrete iz hiljadu i jednog razloga).
– Šta je to tamo toliko strašno? Zašto ne želite da idete? Ne razumem.
Ona je ćutala, nekako tupo gledala ispred, sva napeta kao struna… Saobraćajni znaci su pokazivali da se hotel Solovjinaja Rošćanalazi iza sledećeg ugla…
– Kuda želite da vas vozim? Pravo, desno? Već mirnim i opuštenim glasom upitah, okrećući volan…
– Hajde da odemo na čaj. Želim da vas počastim. Popijte sa mnom makar čaj. Kako da vam se zahvalim?
– Ne, ne – mirno rekoh. Nema potrebe da mi se zahvaljujete. Bilo mi je prijatno u društvu s vama, toliko da nisam ni osetio kako je vreme proletelo…
– Zašto ne želite da sa mnom popijete čaj? Htela bih da još malo popričam s vama. Vi umete tako lepo da pričate. Mene tamo niko još ne očekuje. Ne znam ni ko su svi ti ljudi u mojoj sobi, niti šta rade… Ja živim u sobi sa još šest devojaka koje ponekad za vreme vikenda dovode svoje momke… Zašto ne želite sa mnom da popijete čaj?
– Zato što nisam siguran da li bi se to završilo samo čajem, ne želim da sebe dovodim u takvu situaciju…
I pogledah je pravo u oči, potpuno siguran u ono što govorim. Tada sam ih prvi put i video, te krupne, plave oči, plave poput sibirskog neba.
Ona me je pogledala, u početku začuđeno, a zatim je pomislila, sâm Bog zna šta o meni, ali ipak dostojanstveno mirnim glasom rekla:
– Produžite ovde desno, pa na sledećem semaforu skrenite levo pa uzbrdo… i tu smo.
Auto je nekako sam išao… Izgubilo se ono veselo raspoloženje i u vazduhu se osećala neka napetost.
-Zaustavite ovde.
Otvorila je vrata i izašla i usput uzela svoju torbu.
Ja čak nisam stigao ni da izađem, a hteo sam da budem džentlmen, da joj otvorim vrata i da joj dodam njenu sumku (torbu).
– Ako sam vas nečim uvredio, oprostite mi.
– Ne, ma kakvi. Želim da vam kažem hvala i ako dozvolite – vi ste dobar čovek. Oprostite, mi se nismo ni upoznali. Kako se zovete?
Htedoh nešto da kažem, da je i ona dobra osoba osoba, prijatni saputnik i da nisam imao nameru da je uvredim, nego da ja imam ženu, a ona muža i ne bi trebalo da se dovodimo u priliku kada bi nam možda nečije rame za plakanje dobro došlo iz hiljadu i jednog razloga…
A čovek može i treba da ume da vlada sobom i… Đavo bi ga znao šta sam još uopšte hteo da kažem, ali nisam ništa rekao… izvadio sam iz džepa svoju vizit kartu i pružio joj ćutke… Želeo sam što pre da odem; jednostavno nisam hteo duže da ostajem da ne bih došao u situaciju da objašnjavam ko sam, šta radim ovde, ko to mene čeka kod kuće… Nisam želeo ni njeno ime da saznam…
Dok sam okretao auto, pogledao sam u retrovizor i video da stoji nepomično na istom mestu, držeći u jednoj ruci torbu, a u drugoj moju vizit kartu, sa koje je upravo saznala moje ime.
***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
