spot_img

Milan Pajević: Novi svet

Postoje neka mesta, neki predeli, gde se osećate lako i gde biste hteli da se duže zadržite, možda ostanete zauvek. Postoje takođe ljudi koji vas opuštaju, u čijem se društvu osećate slobodno i želeli biste takođe da se to druženje produži i traje…jer vreme u kome živimo i okolnosti pod kojima smo ponekad prinuđeni da dejstvujemo, ne daju često povod za radovanje, naprotiv: previše je dana, situacija, nekih mesta, događaja, nekih ljudi koje bi čovek želeo da što pre zaboravi…

Tim pre, mi, ambijenti i ljudi o kojima bih da govorim, postaju dragocenost koja moj život pored svega ostalog dobrog što ima: moje porodice, prijatelja, drugova, mog psa i stana, mojih knjiga, mojih slika i muzike, mog posla i saradnika, čine ispunjenijim i bogatijim.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka (kako to daleko zvuči) u Harkovskom hudožestvenom muzeju na Sovnarkomovskoj…bio sam pozvan na otvaranje foto izložbe lokalnog fotografa koga nisam poznavao. Bio sam zatečen činjenicom da se u zdanju poznatog muzeja u koji sam voleo da odlazim i posmatram čudesna platna, posebno jedno: Ilju Rjepina i njegovu čuvenuZaporožci pišu knjigu turskom sultanu, priprema obična izložba fotografija. Ubrzo sam shvatio da to nisu prosto fotografije, da je svaka za sebe pravo umetničko delo. I to još kakvo! I bilo je odmah jasno da im je baš tu mesto – među svim tim velikanima (a baš je u to vreme,ako se ne varam, u maloj sali bila postavka minijatura i grafika Gustava Durrera).

 

Tema izložbe, priča o „Novom svetu“ je nešto što me dodatno mobilisalo neverovatnom količinom pozitivne energije. Shvatio sam da je to mesto samo po sebi unikatno i jedinstveno. Bez obzira da li je to prosto pejsaž ili slika usamljenog drveta, obala, voda, cvet, jutarnji zrak ili zalazak sunca: to mesto je vuklo sebi, od tada do dana današnjeg.

 

Novi svet   je bio povod mog poznanstva sa Vladimirom Bisovim, jednog druženja sa puno uzajamnih simpatija koje traje i dan danas. Ja sam ispunjen onim retkim osećanjem sreće i zadovoljstva što je jedna ideja koja je tom prilikom izrečena, prilikom našeg upoznavanja kao pitanje:

 

Hoće li biti knjiga?  – dobila svoj odgovor: upravo ga držite u rukama.

 

Teško mi je da uvek izrazim ono što osećam – poštovanje i divljenje prema stvarnoj vrednosti i autoritetu majstorstva, a Vladimir to jeste, velemajstor svog zanata i još nešto: on je istinski zaljubljenik u svaki trenutak koji se meri delićem treptaja, ne njegovog oka ili objektiva, vec duše i srca koje nepogresivo reaguje na emociju.

Novi svet  jeste emocija.

Jedna ogromna, pozitivna emocija. Jedna lepota koja se ne da opisati rečju, koja se u potpunosti ne da ni objektivu fotoaparata, ma kako on dobar bio.

Jedna jedinstvena, u svom mikrokosmosu, svojoj vasioni…

Jedna obala na koju se zvezde spuštaju da bi odbljeske, mirise i obrise privukle sebi…

Jedna priča, jedna izložba, jedna knjiga, ne mogu dočarati i preneti, podeliti tu lakoću življenja koja je prisutna na tom mestu.

Jedan Knjaz Galjicin nije svoje čuveno, u svetu poznato umeće pravih vinodelaca razvio nigde drugde no baš tamo… u Novom svetu.

Na našoj planeti koju čovečanstvo sa novim tehnologijama sumanutim tempom vodi neznano gde, ima verovatno još lepih mesta, možda i još netaknutih, na kakvom dalekom ostrvu i ako jeste tako, sve ih je manje. Ono što zovemo civilizacijom, a na žalost i tamo, na Novom svetu su sve prisutniji tragovi vandalizma svakojake vrste. Često sam se pitao šta treba da se desi da bi se ovakva mesta zaštitila kao zalog budućnosti naše dece.

I ova knjiga jeste podsticaj da se učini sve što je potrebno kako bi se zaštitio i ovaj deo Krimske obale, kao mesto unikatne lepote,koja je sama po sebi predodređena da spase svet.

Da, ovo je i ekološka knjiga, o čistoti prirode, vode, zemlje, trave, šuma, drveća, bilja i živog sveta koji se tamo nalazi i kreće…

Ovaj izuzetni fotoalbum je i knjiga o prijateljstvu, ne samo kamena i vode, zemlje i rastinja, prirode i živog sveta. Ova knjiga je i priča o prijateljstvu između ljudi različitih korena i kultura, okupljenih oko zajedničkih vrednosti: iskrenih odnosa, uvažavanja istinskog majstorstva i istinskog poštovanja prirode.  Novi svet mi je, uopšte gledano, pored Ukrajinca (s bugarskim korenima) Vladimira Bisova podario još jednog istinskog prijatelja. Posle mog preseljenja iz Harkova u Kijev, krajem devedesetih, u krugu retkih eks Jugoslovena, čuo sam priču čoveka o mestu na kome je osetio izuzetne mirise od trava i cvetova koji su rasli… I rastu na  Novom svetu. Ja znam to mesto! – prekinuo sam ga, Ja sam video fotografije…I tako smo se upoznali: Slovenac Jordan Urh, ljubitelj i istinski poznavalac vina i farmaceut po profesiji, putnik koji je obišao svet i ne jednom, govori o unikatnom mestu na Ukrajini, o riznici eteričnih mirisa i ulja, o bilju i prirodi, o vazduhu i vodi, o mesnom taksisti ljubitelju prirode koji ih iznenađen tolikom iskrenom ushićenošću tim krajolikom, besplatno danima vozio po Novom svetu, na najskrivenija mesta nedostupna običnim putnicima.

Ovo je knjiga o emocijama, onim najtananijim i najlepšim koje svako od nas nosi u sebi, a koje Novi svet izvlači na svetlo dana.O onim emocijama koje naš život čine plemenitijim, a nas same podnošljivijim i prihvatljivijim za okolinu u kojoj se svakodnevno krećemo. O onim emocijama koje nas štite i brane od svakolikih gluposti, kojima nas svakodnevno obasipaju sa raznih strana. Duboko sam uveren da deo tih emocija i ova knjiga, ovaj fotoalbum, već budi u Vama. A to je i bila želja, podeliti radost i takvu emociju sa svakim poštovaocem majstorstva u bilo kom obliku i, posebno Novog sveta, dela zemaljskog raja – istinskog majstorstva prirode.

 

2003.

  1. marta 2003. god. na dan početka bobmardovanja Iraka, zemlje praotaca i kolevke civilizacije, otvaranja Pandorine kutije, koja će, deset godina kasnije, u ime zaštute demokratije devastirati još nekoliko država arapskog sveta i dovesti svet na ivicu globalnog rata, ekološke katastrofe i potiranja svih onih vrednosti za koje se celo društvo zalagalo u drugoj polovini dvadesetog veka.
***Iz knjige „ČUDESNA PLATNA“ koja je u pripremi za štampu***
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.