Početkom marta smo živeli u skladu sa vremenom. Onim metereološkim. Bilo je toplo, sunčano i vedro. Bašte su se otvorile i osećao se da je proleće blizu. Nekako baš za vreme osmomartovskih praznika procvetalo je i drvo (ne znam šta je) u malom dvorištu kvarta u kome živim.
Nije bilo alarmantnih vesti izuzev neke intuicije da se nešto dešava, „da se iza brda valja“… Prvo sam odustao da odem na jedan skup afisionadosa u Skoplje prvog martovskog vikenda iako sam potvrdio dolazak i imao obezbeđensmeštaj.
Krajem februara sam imao blagu varijantu domaćeg gripa, koji sam disciplinovano odradio u kućnoj izolaciji uz par pročitanih knjiga.
Odustao sam od odlaska kod dece i unuka u Malme 12.4. iako sam imao kupljenu kartu još krajem januara. Obavestio sam sina i sve ih ražalostio…
Onda sam se rašetao po gradu i naravno, pošto ništa izuzev određenih stvari ne umem ili ne mogu polako, ja se svaki put iz takve šetnje vratim mokar i moram da se kompletno presvučem.
Pored brzih šetnji i nekoliko sedenja u bašti uz uživanje neke od cigara koje mi je ostavio svetskiafisionado ambasador šjor Marko Bilić u proputovanju za Skoplje, mislim da mi se domaći grip povratio i jedne večeri sam osetio drhtavicu, toplomer je pokazao 37.4
To što sam morao da odslušam od svoje životne saputnice je bilo na nivou koji se ne da opisati rečima. Preselila se u drugu sobu i zapretila strašnim sudom da ni po koju cenu ne smem da napuštam sobu…
Tako sam ja nedelju dana pre početka razgovora o kovidu 19 ili koroni već bio u težem karantinu, no što ga može pridumaticeo tim specijalista i ljutito objaviti vrh nam državni.
Kada je zvanično objavljen karantin za ovu populaciju 65+ (moj uzrast moja privilegija, cvrc) ja sam već bio debelo utreniran.
Nisam vodio dnevnik, mada sam pitan nekoliko puta, sa više strana, od poznanika različitog pola, konfesija i političkih opredeljenja , pišem li štogod podobno tome.
Jutros, kada sam od urednice jednog portala dobio predlog da napišem nešto o svojim utiscima kako sam doživeo (i preživeo) ovu izolaciju, pošto nemam ni psa, a u nabavku onih udeljenih dozvoljenih ranih jutarnjih sati nisam išao principijelno.
Setio sam se da sam u one sitne ponoćne sate ostavljao neke fotografije i neku muziku na svojoj fejsbuk stranici i pokupio sam ih počevši od tih ranih martovskih dana, nedeljupre uvođenja prvog vanrednog stanja.
Danas su CVETI, krsna slava moje porodice. Od smrti mog oca 2002. pošto sam živeo daleko od roditeljske kuće, slavu smo slavili majka, sestra i ja ponekad sami ponekad sa nekim od naše dece i unuka. Dolazak visokog sveštenika, popa Mirčete, bio je takođe doživljaj, posebno za moju snahu italijanku i decu za koje je taj čin paljenja slavskesveće bio čista egzotika. Najviše su voleli kada ih popa poprska mokrim bosiljkom natopljenom u „svetu vodicu“ …
Tako se danas, zbog totalne zabrane kretanja izazvane pandemijom virusa covid 19, prvi put za proteklih 17 godina neće paliti sveća u kući našeg oca.
Zbog toga će ovi moji zapisi početi od danas, i ići unatrag. Znam da ne mogu da zaustavim vreme, niti bih to, posebno u ovoj situaciji hteo i želeo, ali mogu da svoje reminescencijepoređam unazad.
Pa koga interesuju, neka izvoli. Ja bih voleo da se sa ovom temom završi do Đurđevdana. Mada sam uveren da ni posle toga nećemo biti slobodni da se krećemo gde hoćemo, s kim hoćemo i koliko hoćemo.
A da nikad nije bilo da nekako nije bilo, u to verujem. Kao i u to da ništa više neće biti isto.
Nedjelja 12.4.
“Ne budite dakle zabrinuti za sutra. Sutra će se samo brinuti za se. Dosta je svakom danu zla njegova.” (Mt 6.34)
Svim Pajovićima i Pajevićima i svim ostalima koji danas slave CVETI želim srećnu slavu i kao što reče mudrac – neka je na zdravlje i spasenje!
11.4.
Danas je vrbna subota, ili Vrbica.
Setio sam se ove pesme jer mi je kumić Saša poslao francuski prevod ove pesmepobednice …
Znao sam da je negde imam, i nađem je na starom profilu koji mi sada služi kao arhiva.
Uspeo sam da kopiram tekst, ali ne i ovu sliku koja na neki fenomenalni način crta to vreme i tu emociju.
Inače me meni draga osoba podsetila da je danas i rođendan legendarnog frotmena Azre.
Umesto neke njegove, recimo Poljubi me, evo moje, Sonje.
Nadam se da će vam se dopasti.
10.4.
utro ipak, promeni nešto.
Niti je svaki dan isti, niti smo mi isti, svaki dan.
Ne mora žena da vam bude balerina, niti da znate na gitari svirati.
Ne morate biti mladi i imati ispod 65+. Bili ste. Hteli ste da budete stariji
Mislite pozitivno, ne izlazite iz kuće. Uvek je bilo da je nekako bilo.
Pa i ono što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće:
Biće sve dobro! Mora!
9.4.
Sitni su sati, za svođenje računa ovog četvrtka.
Među svojim papirima nađem i jedan list sa ovom crticom.
Setio sam se one pesme Kemala Montena, „Jedne noći u decembru“. Osetio sam istu emociju i neku čudni nemir.
Mada ova nosi januarski datum, jedne davne godine…
Mesec
kad plače
to ne zna niko
nad rekom, polako,
stane vreme
zvezde pokupe svoje skute
onda se šćućure, i zaneme
zatvore oči i zaćute
jer znaju da ni jedna neće moći
ni tada a ni ikada više
do njega polako, tiho doći
i tužnom, suze da obriše
januara, 1987
9.4.
Predponoćni sat.
Svi smo voleli priču o Pepeljugi jer je imala srećan kraj.
Ja imam dvećerke, mlađa je sa druge starneokeana, a starija u skandinavskoj državi.
Retko se i onako viđamo, imao sam kartu za Malme 12.marta i nisam odleteo.
Imali smo plan da letimo preko okeana u maju i znamo da nećemo otići.
Same su, svaka u svojoj izolaciji . Sa starijom sam pričao večeras i u panici je… Smirujem je, a živ nisam…
Sa mlađom ću pričati kad ovo završim, ona smiruje nas.
One ne vole da kačim njihove slike, pogotovo ova mlađa.
Hteo sam samo da kažem svim očevima čije ćerke dolaze do vrata i pružaju im kese sa hranom i svim ostalim da im zavidim.
Ponekad mi to liči na onu sliku kada ptica hrani ptiće kad sleti na gnezdo, s tim što su sada roditelji sa 65+ ti ptići sa ispruženim rukama i suznim očijma što ne mogu d aih zagrle.
Zavidim im, ja svoje ćerke mogu da vidim samo na vajberu.
Najčešće ćutim jer imam knedlu u grlu.
I kao što reče Ljuba iz Jutra koje neće promeniti ništa
MA SVE ĆE BITI DOBRO.
MORA DA BUDE.
8.04.
O čemu razmišljam?
O svojoj deci, unucima, bližim i daljim rođacima, kumovima, starim i novim prijateljima, pčelarima i svim ostalim koji ne mogu da obave svoje osnovne poslove ili reše nužne potrebe.
Najviše o onoj – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Sve će to proći. I kao što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće, a podsetila me draga prijateljica: sve će na kraju biti u redu.
Uvek bude.
8.04.
Sitni sat.
Kad dobijete ovakvu fotogarfiju za koju niste znali da postoji, ne zastane samo dah.
Stane vreme.
Zvezdezaneme.
Kad sam bio mali, pričali su mi, da kad neko umre, postane zvezda.
Ovo je 1953. Moja majka sa starijim bratom levo i mlađim desno. Ovo dete sam ja.
A oni su one tri zvezde na rudi velikih kola…
07.04.
Zove me ćerka iz Švedske. U panici.
Deca imaju redovan raspust ali od sledećegponedeljka ponovo se vraćaju u školu i obdaništa i đaci do 6 razreda.
Ona zna situaciju u svetu, posebno u Italiji, žena njenog brata koja živi u komšiluku je Italijanka, ali cela porodica, majka, sestre, brat, rodbina je tamo… Prijatelji u Španiji, živela u Barceloni par godina, rođaci u NY, otac u Beogradu 65+, sin po švedskom zakonu nedelju dana kod svog oca, bivšeg muža…
Majka joj je lekar, živi u susednom gradu, ali ona zove oca.
Ma koliko da mi je drago, srce me boli, živ nisam, ali se setim da uz sve one priče, misli pozitivno, biće sve dobro na kraju, a kad će kraj… Slikaj kažem joj, sad imaš tu pozitivnu cvetnu fazu, hvala Bogu da si izašla iz onih iskeženih životinjskih čeljusti koje su me plašile više nego ovaj korona virus.
I onda se setim, da sam joj prošle godine odneo kolekciju ovih nalepnica sa motivima naših srednjevekovnih motiva…
I setila se, obradovala i nasmejala…
07.04.
Sitni sat
Tišina koja zvoni
I jutro koje ništa promeniti neće
O6.04.
Ponedeljak…
Ko radi srećan rad.
Ko gleda kroz prozor, otvorite ga da uđe malo sunca …
Ko čeka rezultate testova, budite pozitivni i strpljivi.
Ko čeka u bolesničkim posteljama, budite hrabri i verujte u vaš organizam, i vaše lekare…
05.04.
Mislim da sam negde pročitao da se više od 25% kulturne svetske baštine nalazi u Italiji.
I sećam se jednog intervjua Đorđa Kadijevića od pre nekoliko godina u kome je između ostalog, rekao:
„Kad bi ljudskom rodu oduzeli ono što mu je u kulturi i umetnosti darovala Italija, to više ne bi bio ljudski rod“.
U Italiji žive moji prijatelji, poznanici, ali i majka, sestra i brat majke mojih unuka… Od Liviane, noćas, dobijem link koji mi nije dao da zaspim… Umesto njega evo ove poruke.
Ovo je moja mala podrška svim Italijanima, koje je snašla ova užasna pošast 21. veka…
Ali i našim ljudima, koji ne treba da izlaze napolje, pa i vascelom svetu…
05.04.
Za sve one od 65+
Oni su verovatno slušali Radio Luksemburg i slušali anegdote o radio Jerevanu, najslušanijoj „disidentskoj“ stanici bivšeg SSSRa.
Dobijem, danas, ovo pisamce od dragog, starog prijatelja.
Razgalilo me…
„Ne znam zašto mi je radio Jerevan pao na pamet?
Zbog njihovih pitanja i odgovora koji su kojikosmesni toliko i realisticni.
Npr pitanje: Da li je moguće tucanje na distanci?
Odgovor: Moguće je ali zavisi od dužine distance!
Ne znam da li se to odnosi i na socijalne distance ali mi seksualni manijaci se drzimo tog odgovora i predloga rešenja kao pijani plota, ne mrdamo od kuće i distance uredno održavamo!
A uz to se i (samo)izolujemo i ne brinemo. Snabdevaju nas drugi, mi samo kao pravi manijaci sedimo doma i ne damo se ako to biva sa rizičnim grupama!
A to želimo i vama! Držite se radio Jerevana i njihovog misljenja, lepo se izolujte i cekajte da oluja prodje!
Pozdrav svima gde god da ste!“
04.04.
Pre nego što vas uvedem u šestu priču, šestog dana ove nedelje (nećemo pominjati koje od početka izolacije), reći ću da je jučerašnja priča o Andrejevskoj ulici uvod u ovu, današnju.
Dom Bulgakova (na slici) nalazi se negde na sredini ulice, i na ovoj terasi sa desne strane gde je danas klupa sa piscem u bronzanom izdanju, na dan njegovog rođendana organizuje se čitanje delova iz knjiga koje su prevedene u svetu, „a broja im se ne zna“. Tako sam u dva navrata bio pozvan da čitam odlomke iz Maestra i Margarite 2008.(Nolitovo izdanje) i Bela Gvardija (crvena knjižica Radove edicije)2012.
Na žalost tu fotografiju ne mogu da nađem.
A ova priča je objavljena u „Kijevskim vedomostima“ na ruskom, i na ukrajinskom jeziku u listu „Dan“.
Tako se našla u ČUDNOVATIM PLATNIMA (ne) ispričane priče, u prvom delu koji nosi naziv Put na istok…
4.4.
Da li čuješ mila, moga konja kas…
Da li čuješ sa planina…
Pukni zoro!
Pa šta bude!
3.4.
Ako nekog volite, recite mu to. Nemojte posle, da vam bude žao.
Parafrazirao sam odgovor Rajana O’Nila svom ocu koji mu je u filmu LOVE STORY, na vest da je umrla Ali McGrou rekao- žao mi je…
2.4.
„Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, ljubomoru i frustraciju.“ Milan (ali Kundera)
Juče mu je bio rođendan.
1.4.
Pre dvadeset godina, osamdeset osme godine prošlogveka, radio sam kao direktor projekta izgradnje fabrike kože u malom gradićuŠebekinu, u Belgorodskoj oblasti na ju- gu Rusije.
Pošto sam se tek bio oženio, dobio ćerku, zasnovao porodicu i počeo da uživam u toplini doma, sve mi je teže padalo često odsustvovanje iz kuće zbog potreba posla. Službena putovanja bivala su sve češća, što u zemlji, što u inostranstvu. Supruga je protestovala, ljutila se, ali je na kraju ipak shvatila da sam odgovoran i predan svom poslu i da ne treba da me stavlja u poziciju da moram da biram između posla i porodice, jer je negde u dubini duše dobro znala da je volim i da mi je porodica na prvom mestu. Naravno da je slušala o takozvanim ljubavnim avanturama naših ljudi na prostorima Sovjetskog Saveza i o „izuzetnoj naklonosti” ruskih žena prema Jugoslovenima, o čemu su se vrlo nedžentlmenskiširilepriče na brojnim sedeljkama, kojima nisu prisustvovali samo muškarci, već i njihove žene.
Vrlo često bi mojoj supruzi postavljali zagonetno zapitkivali, posebno u mom prisustvu, zašto njen muž tako često putuje u Rusiju… Ona je to naravno sve primala s osmehom na licu, ali čak i danas mogu da zamislim kako je bilo njenoj duši i kako joj se srce ledilo u tim trenucima kada bi joj postavljali tako koncipirana, skoro pa zlonamerno postavljena pitanja…
Na takve provokacije, o ruskim ženama, ja sam uvek odgovarao kao džentlmen: da su lepe, ali da njihova osnovna lepotaleži u toj slovenskoj ruskoj duši… Šta to u samoj biti znači, niko posebno nije ni pitao, a ni ja nisam naročitorazmišljao kako bih zaista to objasnio u slučaju da me stvarno neko i pita.*
31.3.
VOLIM DA VIRNEM
Iz Bagdada, sada već daleke 1986. godine (zvirnuo sam u neke svoje zapise) otišlo je za Beograd jedno pismo u kome je bilo i ovo:
Žena koja stoji sa desne strane kralja Dragutina Nemanjića na ktitorskoj fresci ariljske crkve zove se Katalina. Mađarica je i kraljevskog roda. Postoji jedna pesma o njoj, skoro zaboravljena i bojim se, izgubljena. Nije tako poznata kao Simonida, ali je ono što se o njoj zna vrlo interesantno . Ne zna se mnogo i iz njenih očiju se ne može ništa pročitati. Iskopali su ih.
Međutim, ruke nisu dirali.
Kad smo kod ruku, upoznao sam jednu sjajnu devojku, ženu već, (sa likom devojčice i očiju čudnih) koja bi mogla da pročita strepnje i tuge te žene sa slike gledajući joj u ruke, sa kojih bi se, nešto moglo naslutiti…
Ali, treba li dirati u njenu sudbinu i kopati po jednoj možda nesrećnoj i neshvaćenoj prirodi (tako je bar pisalo u toj pesmi koju pominjem), a opet, zar joj nije bilo toplo među tim moćnim, i osećajima bogatim ljudima i u tim šumama – „gde bi elen u gori I riba u vodi“…
30.3.
SAMO LJUBAV NAM JE POTREBNA
pevali su Bitlsišesdesetih.
Ali pre njih je bila ova pesma u St’Paul’sCoruinthians I,13
koju je iskoristio ZbignewPreisner za film K.Kieslowskog
„Tri boje plavo“
Kad progovorim jezikom
čoveka ili anđela
Ali ako nema ljubavi
Samo sam šuplji lim
Kad steknem dar
proroka
Kad spoznam sve tajne
I svo znanje
Kad budem ispunjen verom
Da mogu planine da pomeram
ali ako nema ljubavi
Ja sam
ništa
Ljubav je strpljiva
Dobrote je puna
jubav sve otrpi
svemu se nada
I ljubav ne umire
jer tad bi bio
kraj proročanstvima.
Jezici bi utihnuli
znanje bi uvenulo
I uvek ostaje
Vera ljubav i nada
A najveća od njih
je LJUBAV…
30.3.
Ja stvarno verujem, i iskreno se nadam da nas samo kultura, umetnost i lepota mogu spasti u ovom sve strašnijem svetu.
Tako me obradovala ova crtica. I ulepšala mi dan.
„Čini se da ljudi nikada više, kao zadnjih dana, nisu razmjenjivali poruke i slali video klipove. Od filozofskih razmišljanja, preko sarkastičanih komentara do karikatura i satire. I previše, rekla bih. No, dugo nisam vidjela nešto ljepše…“ Vermer
Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usresređenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju,
svet ne zaslužuje
smak sveta.“
VislavaŠimborska
30.3.
„Čarodejka na srpskom znači vila (treba samo još utvrditi kakva).
Ove zime, u tihom restoranu zatvorenog kompleksa u Svjatogorsku u Donjeckoj oblasti gde smo se našli ne sasvim slučajno, posle dugog puta i zagrejani dobrim vinom posle obilne večere, u salu u kojoj nije bilo nikoga izuzev nas, ušla je crnokosa devojka sa jarkim prodornim očima.
Proletela mi je misao da je to upravo ta Čarodejka, kojom su me plašili u detinjstvu, koja će, ako ne budem dobar i poslušan, doći i odvesti me sa sobom…
(Tada nisam, ali prevodeći ovaj zapis sa ruskog, pomislio sam kako su me plašili ali i hrabrili lošim i dobrim vilama, dakle devojkama, a nikako vragovima, đavolima i drugim muškim anti i drugim herojima)…“
30.3.
Da bi čovek (kao ja, što bi rekao Arsen Dedić) sačuvao prisustvo duha i koliko toliko čistu glavu, (ni prozor se ne može čestito otvoriti), rešio sam da ne pominjem ovo što nas je snašlo, ni da komentarišem uredbe, odredbe, protivustavna i druga zakonska akta, ali da vam ništa ne savetujem, pametni ste, ne treba pored izbranih da i ja bilo šta pričam.
Moja deca su porasla, imaju svoju decu koja im sada teraju truc, više ili manje i žale se što ne mogu da nam uvale voljene unuke, kao što smo mi svoju decu ostavljali našim roditeljima.
Ali, da budemo pošteni, bila su neka druga, bolja vremena.
„Lepo je kad čovek ima čega da se seća“ je veoma često citarana rečenica jednog pisca, koja se i meni dopada.
30.3.
Vesti iz Moskve:
Znaš li da je patrijarh Kiril juče održao molibden i obavestiovernike da se javne liturgije neće održavati? Podsetio ih je da je prvi hram gde treba da se mole – njihov dom.
Zvanično obaveštenje:
”Posle propovedi u Hramu Hrista spasitelja u centru Moskve patrijarh Kiril je u nedelju kao primer uzeo Mariju Egipatsku da se i bez posete crkvi može moliti i spasti.
Patrijarh Kiril je pozvao vernike da se pridržavaju odlukama vlasti i lekara povodom širenja virusa korona. Obraćanje patrijarha Kirila je važno da se ne dopusti šarolikost da se u nekim eparhijama mole vernici u crkvama, a da drugi hramovi budu zatvoreni.
Vlasti Sankt Peterburga su već bile zabranile posetu hramovima u periodu od 28. marta do petog aprila kad će biti neradna nedelja za sve građane osim za lekare, prodavnice hrane i apoteke kao i dežurne službe. Vlasti u Sankt Peterburgu su predložili nastojnicima hramova da organizujuvideoprenos bogosluženja. Većina crkava u Rusiji ima videokamere i bogosluženje se može pratiti od kuće.“
29.3.
Pitao ponedeljak utorka da li zna sreda da je četvrtak rekao petku da posle subote, dolazi nedelja.
Eci peci pec…
Nije šala, razmišljamo i pričamo, mi od 65+, koji disciplinovanosedimo u svojim prostorima, ketering nam donosi jelo, voće, povrće, lekove…
Daleko nije šala, pričamo sa poznanicima kumovima rodbinom bližom i onom u rasejanju, da li imaju iskustva sa sličnom situacijom i KO ĆE MOĆI DA NASTAVI DA NAS SNABDEVA ako bude totalnog ograničenja kretanja?
Nikako nije šala i nemam ništa protiv da se to uvede samo da nam neko pre toga jasno kaže šta će se desiti kad sve stane na 24 časa.
Zašto bi populacija 65+ trebalo da bude žrtvovana zbog onih koji ne žele da poštuju preporuke i ne izlaze?
Možda je zbog roštiljanja i drugog alovanja najbezbolnije uraditi to svakog vikenda – subota i nendelja TOTALNA IZOLACIJA.
Dva dana se daju pregurati. A zalihe da pravimo nit možemo niti ćemo.
Pa nek bude šta bude. A nikako nije bilo da nekako nije bilo.
29.3.
O čemu razmišljam?
Dok plavi delovi oblaka, lenjo, lelujaju nad krovovima mog grada.
O Bergamu, Milanu, gradovima Lombardije i Pijemonta…
O mojim unucima čiji je maternjiitalijanski jezik.
O ovoj dvojici dečaka koji se ne predaju i sviraju za život.
Za svoju budućnost.
Ostanite kod kuće! Za budućnost svojih unuka.
I neka vam lagano prođe i ovaj dan.
L’Italia deve vivere. In avantiItaly!
28.3.
Nije me bilo, jedno vreme.
Za nekog je bilo dugo, recimo mojim roditeljima.
Kad sam se vratio, oca nije bilo i nisam stigao s njim o tome da popričam.
Kada su to braća i nihovi rođaci, Jovo, Pajo, Marko Radosav, Nikola, Simeun,Vukota,Ostoja,Rade, Veselin, Petar, Lazar,Jevto, Vaso, Ilija, Mijajlo, Gavrilo, Milosav, Periša, Đorđe, Radonja… došli i odakle (pretpostavlja se iz Hercegovine) negde u drugoj polovini 18 veka i zasnovali svoja domaćinstva u tom prostoru između Okruglice i Kukutnjice, na obali Rzava?
Pamtim zadrugu Pajovića odakle je moj otac, jak, bistar izvor izpod njihovih kuća sa krovivama pokrivenim kamenim pločama iz Maoče… Pamtim vodenicu na Rzavu, livade, dženarike…
Da skratim, nikom nisam obećao niti bih to sada uradio, ali hoću da napišem nešto o svojim korenima, neku sagu o svojoj porodici. A sve počinje iz Bjeluše, iz Pajovića, među kojima je odrastao moj otac Miodrag, u selu iz čije je škole ukrao našu majku, lepu učiteljicu Milku Popović, ćerku Miloša Popovića iz Grdovića… Onda dolaze Godovik, Grdovići, Sarajevo, Vozuća, Virovo pa Arilje.
E, iz tog Virova je jedna dama, čiji je otac napravio virovsku školu, koja je znala moje roditelje i sada se druži sa njihovom decom. Danas me je obradovala sa ova dve divne pesmarice koje su mnogo značajnija nego što ona može i da zamisli.
Pre nego što se zahvalim Dani Marić, koja će biti dragocen izvor informacija za posleratnevirovske godine, moram da napomenem da Ljubivoje Jovanović ne prestaje da me iznenađuje svojim izrazima, likovnim, poetskim, naratorskim, istraživačkim…
Poručujem mojim Bjelušanima da sačuvaju sećanje na svoje pretke i istoriju, jer ću im u pohode, sa tefterom čim nas ova pošast mine…
Oštrim plajvaz…
26.3.
Mart kruni svoje poslednje ovogodišnje dane.Nećemo ga pamtiti po dobrom.
Bilo je vedrih dana, s početka posebno, možda su nas oni i zavaravali, da bi nas, samo pre par dana zasuo sneg i otresao procvetale kajsije.
Jutros sunce. Ali i nebo nekako plavo sivo. Nema automobila da zagađuju vazduh… A nevidljivi covid 19 natkrio nebosvod…
Obraduje me jedna poruka, i jedna pesma uz nju.
Evo, podeliću je sa vama.
PTIČJA
Nekim sam danima tražio tekst
U dvorištu, na pijaci, na keju
U maloj bakalnici, na mostu
Ispod mosta
Pročitao da je umrla najusamljenija ptica na svetu
Pomislio: Čemu gradacija usamljenosti?
Bela ptičurina žute glave
Udvarala se izlivenoj golubici
Pred komadom glatkog betona
Šepurila se i pevala.
Na balkonu golubovi su svili gnezdo
Prethodno raščerupali biljku
Od saksije napravili dom
Sneli jaje koje čuvaju na smenu.
Nebo je danas bilo perlin plavo
Kao u Parizu
U kojem nikada nisam bio
U Pazinu, u Pazaru nebo je možda iste boje
Plavo i srebrno
Bez ijedne ptice koja izvodi
Salto mortale.
Bojan Krivokapić
25.3.
Sneg se otopio i krovovi su opet crveni ili patinirani mahovinom i garom…
Nemojte da vas to dekuražira. Znam i da gledanje televizije dosadi.
Pustite muziku. Neću da vam pominjem neke dobre knjige. Podsetite se Andrića, Crnjanskog, Selimovića,Pekića, Kiša, bilo koje stare knjige koja skuplja prašinu na policama.
Ako ne znate remi, igrajte tablanet sa partnerom.
Pozovite decu ili roditelje. Prijaće im.
Nisam ja nikakav psiholog. Znate, lako je delitisavete drugima.
Ali ne zaboravite – DOSADA JE ĐAVOLJE IGRALIŠTE.
I ne izlazite iz kuće. Napolju nema ništa važno i vredno vaše pažnje.
Duvavetar i razvejava viruse koji samo čekaju da vas ščepaju!
25.3.
Naravno da odmah uključim radio… Tamo je uvek muzika. Za one 65+
Onda polako, na prstima, pritisnem daljinski. Ne znam šta će da iskoči.
Ali, svejedno, uvek se setim one narodne – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo JEDNU. Da bude ZDRAV.
Ne izlazite is stanova, kuća, domova… Budite odgovorni – i zdravi.
24.3
Ne bih da previše pričam
u ovaj sitni sat.
Sve što bih rekao, i on je…
Zvone, od večeras, sva zvona na Svetoj gori …
Poslušajte ovu pesmu.
Pa sve što bih rekao, i on je..LeonardKoen
HIMNA
Ptice, pevale su
u svanuće
Kreni ispočetka
Čuo sam ih kako kažu
nemoj se zadržavati na onom
što je prošlo
ili onom što tek treba da bude.
Ah ratovi, oni će
se voditi ponovo
sveta golubica
ona će biti uhvaćena ponovo
kupljena i prodata
i kupljena ponovo
golubica nikad nije slobodna.
Zazvoni zvonima koja još uvek mogu da zvone
zaboravi svoj savršeni dar
sve ima pukotinu
tako svetlost ulazi.
Tražili smo znakove
znakovi su poslati:
rođenje iznevereno
brak potrošen
Da, udovištvo
svake vlade —
znakovi da ih svi vide.
Ne mogu da hodam više
sa tom bespravnom svetinom
dok ubice na visokim mestima
naglas izgovaraju svoje molitve.
Ali izazvali, izazvali su
olujni oblak
i čuće još za mene.
Zazvoni zvonima koja još uvek mogu da zvone …
Možeš sabrati delove
ali nećeš imati zbir
Otpočeli su marš,
nema bubnja
svako srce, svako srce
koje se može voleti će doći
ali kao izbeglica.
Zazvoni zvonima koja još uvek mogu da zvone
zaboravi svoj savršeni dar
ima pukotine u svemu
tako svetlost ulazi.
Zazvoni zvonima koja još uvek mogu da zvone
zaboravi svoj savršeni dar
sve ima pukotinu, pukotinu
tako svetlost ulazi.
Tako svetlost ulazi.
Tako svetlost ulazi
Prevod Slavica Tomaš
25.3.
Slagao bih kad bih rekao da sam ničim izazvan. Jesam. Filmom OTAC NikiteSergejevičaMihalkova.
Zato bih hteo da ovog, snegom načetog proleća, i nekog dana (ne brojim, biće koliko bude) borbe protiv najveće pošasti ovog veka i novog milenijuma, razvedrim malo ovom pesmom poklonike i ljubitelje filmova Mihalkova, ali i mog prijatelja koji je ostao bez akvarel papira… Svega će biti, samo nas neće biti jednog dana, a do tada NE IZLAZITE IZ STANOVA I DOMOVA SVOJIH .
22.3
Ostati kod kuće je CIVILIZACIJSKI čin odgovornog čoveka.
„Pre mnogo godina, jedan student je pitao antroploškinjuMargaretMid šta ona smatra prvim znakom civilizacije u kulturi. Očekivao je da će Mid pričati o udicama, ili grnčariji, ili mlinskim točkovima.
Ali ne. Mid je rekla da je prvi znak civilizacije u drevnoj kulturi bio femur (butna kost) koji je bio slomljen, a onda zarastao. Mid je objasnila da u životinjskom carstu, ako slomiš nogu, umireš. Ne možeš da bežiš od opasnosti, da stigneš do reke po vodu, niti da loviš hranu. Ti si meso za zveri koje vrebaju. Nijedna životinja ne preživi slomljenu nogu dovoljno dugo da ona zaraste.
„Slomljeni femur koji je zarastao je dokaz da je neko odlučio da ostane sa onim ko je pao, da je previo ranu, odneo osobu na bezbedno i brinuo se o njoj tokom oporavka. Pomoći drugom u teškoćama, e, tu počinje civilizacija, rekla je Mid.“
Danas je to poštovanje odluke da se ostane kod kuće, i ne izlaziti.
21.3.
Da nam ne prođe tek tako ovaj svetski dan poezije.
Svet joj ga je poklonio, da svetkuje uprkos svemu.
Njegoš, Puškin, Crnjanski, Jesenjin, Laza Kostić,Vasko Popa, Lorka, Dis,Tagore,Branko Miljković, Duško Trifunović, Vito Marković, Mika Antić, Izet Sarajlić, SinanGudžević… i tako do u nedogled. Izabrao sam za kraj dana, ovu :
Liši me vida, gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje, slušaću te,
onemi me, al’zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke, hvataću te srcem,
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom ugasiš plam –
na krvi svojoj ja ću te poneti.
Rajner Marija Rilke
21.3.
Juče sam postavio fotografiju koja se zvala SREĆA, a u slavu proleća koje dolazi jer prirodu nije zaustavio covid 19…
Ali neki uobičajeni život ljudi u većini zemalja jeste.
Šta je sreća?
Pa sreća je danas biti zdrav i da su svi vama dragi ljudi zdravi.
Ne samo deca, roditelji, unuci, kumovi dalja i bliža rodbina. Komšije, kolege sa posla, ljudi sa pijace kod kojih kupujemo, iz bakalnica, apoteka, čistača ulica, komunalaca…. svih, svih znanih i neznanih…
Ne izlazite iz svojih stanova i kuća. Čuvajte tuđe, ali i svoj život.
SREĆA je biti zdrav.
Zato je važno OSTATI kod kuće!
Najvrednija istina koja se može čuti.
Ni jednog trenutka nisam pomislio – blago ovima mlađim od 65…
Ja sam inače pobornik one maksime: „nije važno koliko godina ima u vašem životu, već koliko života ima u vašim godinama!“
A to ipak znači, u ovom slučaju (pa i mom svakako) da je najvažnije ispoštovati taj život i OSTATI KOD KUĆE, U STANU, gde se ko već zatekao.
A za sve ostalo biće vremena. Samo da nas bude!
I neka vam je sa srećom ovo proleće koje dolazi. Sačekaće ono nas!
18.3.
Mislim da treba biti disciplinovan i odgovoran.
„Posle ovog virusa više nikad ništa neće biti isto!“
Ovo sam čuo danas najmanje 5 puta sa 5 strana sveta.
Verujem da će tako biti. I da bi svet trebao da izvuče pouku. Da bude bolji. I da ljudi budu bolji.
Ostanite kod kuće. Ne samo zbog toga što to od nas traži vlada. Već zbog toga što je to jedino ispravno.
16.3.
Ostanite kod kuće, svi vi koji imate više od 65 i decu mlađu od 12 godina. I radite od kuće.
Dece mlađe nemam, unuci se ne pominju u merama, a ovo za godine ne krijem. I evo, radim, od kuće.
16.3.
1.dan VS (vanrednog stanja). Ne izlazim napolje ionako jer imam višu silu u kući, pa mi to ne pada teško.
- Svi se iščuđavaju zašto je nestašica toalet papira. Evo malopre sam video jedan od mogućih razloga.
- Samo pozitivno. I ozbiljno. I odgovorno. Prema starijimama, onda prema starima (u mom slučaju i prema sebi) onda deci, i ostalima, kolegama, komšijama, zdravstvenim, prosvetnim, komunalnim i ostalim službama.
- Ako nas je nešto u istorijimobilisalo i ujedinjavalo, onda su to bile velike nesreće, pošasti i ratovi.
- Dan je inače lep i mami. Ali, budite karakteri, otvorite prozore i ostanite kod kuća. Sunce će ući i u vaš dom.
15.3.
Ne pišem kolumne. Ali pogledajte ovaj datum 15.2.1983.
Volim kad pročitam noticu Ivana Mrđena kojom počinje svoju crticu u njegovom Blicu, svaki dan (dobijem je, kao njegov prijatelj na FB dan ranije). I ja bih ovako počeo današnji dan:
Nedelja, 15. mart 2020. biće upamćeno kao „Vreme korone“.
Neka mi bude dopušteno da otkrijem svoju malu tajnu i možda odgovorim na pitanje mnogih, jedan od njih je Duško Milošević, kako se rodila emocija u priči VRATIO SE VOLOĐA iz moje prve knjige PITAO BIH. ALI KOGA DA PITAM?
Preturajući juče po mojim fasciklama dovučenim iz roditeljske kuće u Arilju,iz kutija po kojima prebiram svakog leta, nađem ovo pismo dečaka od 6 godina sa slike na koricama jedne druge knjige, snimljene, ne mogu da se zakunem da je 15. ali nekog dana sredine marta 1982…
Ono što je interesantno je, da je ona prvo objavljena na engleskom jeziku 2003. na početku drugog američko – iračkog rata kao moj krik protiv devastiranja te zemlje…
14.3.
Subota.
Čita mi supruga najnovije vesti.
Kod nas, savet penzionerima da ne izlaze iz svojih stanova. Ti mi nećeš izlaziti!!!, preti mi. Ovo sam i sam čuo na radiju.
Onda čita dalje, brejkingnjuz na tv u Kanadi- proizvođač papira dao obećanje, Kanađani neće ostati bez toalet papira! (Ovo smo proverili kod ćerke, tačno je. Mada iz više izvora dolazi da je ista situacija u SAD, ali u EU. Čudno u najmanju ruku) .
Ona čita i dalje, samo Švedska iz zemalja EU nije zatvorila vrtiće, škole i fakultete. Proveravam odmah kod sina i ćerke, tačno je.
Amerikanci iskrcali 35 hiljada obučenih i totalno opremljenih vojnika sa najsavremenijom opremom i transportnim sredstvima u Evropi… ne mogu da proverim osim na 3 portala i fb profilu jedne prijateljice kojoj verujem, ali ne bih dalje.
Slažem se da panika, nepoverenje u institucije i neproverene glasine donose više nevolja nego sam virus i pošast koja preticelom svetu.
Gledao bih šta Nemci i njihova vlada rade i pritajio bih se…
I podsetio bih na ono što sve vreme pričam: samo kultura u najširem smislu može da nas spasi od bahatog, osionog sveta.
Čitajte knjige. Gledajte dobre filmove i serije. Pričajte među sobom, zovite decu i roditelje ako ih imate. Sad ste im najveća podrška.
Stop za virus i mislite samo pozitivno!
10.3
Kojim aspektom života uistinu vladamo?
”Sve što se dogodi, dogodi se. Sve što u nekom slučaju prouzrokuje da se desi nešto drugo, uzrokuje da se desi nešto drugo. Sve što se, ako se desi, opet ponovi, događa se ponovo.“
Ali to ne mora nužno da bude hronološki …”
10.3.
Još se nismo odmakli od osmomartovskih tema (i dilema).
„Onaj pogled koji je previše dugo trajao…“ (Peti Bojl, na pitanje zašto je ostavila DžordžaHarisona i otišla sa njegovim prijateljem Erikom Kleptonom…)
9.3
Valjda je takav dan. Nostalgičan.
Donese mi drugar (koji je služio vojsku recimo 1980. kod nas, u Beogradu, na Voždovcu) album Buldožera, uz opasku – najbolje što je u nas izašlo… Inače iz Križevaca, bio je novinar na lokalnom radiju i svirao je gitaru, pevao na desetak jezika i kaže da nikad nije bio gladan na moru, niti se brinuo za prenoćište.
Dolazio je u naš stan u bloku 45, obično petkom uveče i pravili smo lepesedeljke…
Tako sam čuo prvi put za stvari na nemačkom, češkom, poljskom, ruskom, portugalskom, a o engleskom, španskom, francuskom i italijanskom da ne govorimo…
Žao mi je što se mu se imena ne sećam, ali ako pročita ovo neka se javi…
8.3.
Nežnost, lepota, toplina, poverenje i odanost.
Malo li je?
Srećan praznik svim devojkama, ženama, majkama…
I tako svaki dan.
7.3.
Voli svoju zemlju. Ne nasleđuješ je od roditelja, pozajmili ste je od vaše dece.
Indijanska mudrost.
