Čarodejka na srpskom znači vila (treba samo još utvrditi kakva).
Ove zime, u tihom restoranu zatvorenog kompleksa u Svjatogorsku u Donjeckoj oblasti gde smo se našli ne sasvim slučajno, posle dugog puta i zagrejani dobrim vinom posle obilne večere, u salu u kojoj nije bilo nikoga izuzev nas, ušla je crnokosa devojkasa jarkim prodornim očima.
Proletela mi je misao da je to upravo ta Čarodejka, kojom su me plašili u detinjstvu, koja će, ako ne budem dobar i poslušan, doći i odvesti me sa sobom…
(Tada nisam, ali prevodeći ovaj zapis sa ruskog, pomislio sam kako su me plašili ali i hrabrili lošim i dobrim vilama, dakle devojkama, a nikako vragovima, đavolima i drugim muškim anti i drugim herojima).
Domaćin, koga smo između sebe zvali Atos, jer je našu grupu nazvao po četiri musketara, gde sam ja bio Aramis, mahnuo joj je u znak pozdravarukom, ćuteći i ona je iza leđa izvukla violinu i uz blagi naklon počela da svira…
Sav umor, melanholija, žudnja, pretvorili su se u čudesnu radost zvuka i to osećanje je raslo kao plima i meni se činilo da me neki veliki talas nosi dalekoj obali…
Bilo nas je četvoro i svaki je sa svojim mislima slušao kako teku ti zvuci, kako se razliva ta čudesna muzika…
I ona je tekla, kao reka, s početka polako, a posle sve brže i kada je Ciganka počela da svira čardaš, ja sam se setio čergi i svoga detinjstva.
Prvu violinu sam video i čuo kako zvuči upravo u rukama Cigana
i zapamtio sam to za ceo život. Tako sam i zavoleo taj instrument.
Kada sam bio sasvim mali, crnomanjasti dečak, na moje pitanje:
- A zašto sam ja ovakav? Mama se nekako smejala, a izgledalo je da ipak misli ozbiljno i odgovarala:
- Tebe su Cigani ukrali kad sam te rodila i tamo si živeo neko vreme…
- A kako ste me našli?
Ona bi polako slegla ramenima i odgovarala:Sami te vratili…
I bio sam tako srećan što nisam ostao sa Ciganima i dugo sam je grlio, ponekad zalivajući njeno rame suzama.
– A šteta, rekao bi Miško, moj stariji sin, život bi ti bio muzika…
On naravno ne zna, saznaće kad pročita ovu pričicu, da me, nekako odmah po rođenju i sa problemom koji je imala majka, dojila Ciganka koja je ležala u susednoj sobi i nije mogla da sluša moj plač…I nisam mu pričao kako sam u školi sam birao klupu i sedeo sa Cigančetom zato što to niko nije hteo, a meni ga bilo žao i nisam mu rekao da sam filmove Leutari, a posle i Cigani lete u nebo, gledao do iznemoglosti, ali na njegovo pitanje:
- A zašto sam ja tako garav? sam prosto, ozbiljno odgovarao:
- Mene su ukrali Cigani kad sam se rodio I živeo sam sa njima neko vreme…
A on se naravno smejao i pričao mi razne dogodovštine sa Ciganima po celom svetu.
I nas dvojica čekamo taj trenutak kada će nam mali Milan, njegov sin, a moj unuk, zadati isto pitanje.
A iskreno, ja im veoma zavidim – na slobodi, ljubavi prema životu, muzici, otvorenom prostranstvu i svemu onom veselom po čemu ih pamtim. Naravno da im novo doba velikih migracija nije donelo ništa dobroga, ali ja i dalje verujem u njihove snove i točkove na kojima se kreću njihove čerge… Ovozemaljskim drumovima.
Volim Cigane.
2011.
***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
