„Gde su nestala sva obećanja i koliko je vremena u stvari potrošeno ni na šta i jutra bez pesme i sunca.
Ona je oduvek lajala na mesec.
Poslednja čaša je razbijena odavno, onako uz put, bez lica sa odrazom. Kroz nju je teklo i vino i voda i mleko i čaj.
A sada ništa.
I niko nije ni plakao ni goreo, a bolelo je, znam da je, svakog pomalo, ali krišom.
U parku su golubovi jeli iz ruke, vrapci skakutali u pozaini. Zapamtiću dan i noć i pesmu tog jutra.
Zauvek sunce.“
m.
Boston, 16.4.1999.g
(Str.157 iz knjige PLANINA KOJA ME JE VOLELA)
( a na Beograd su sipali bombe, i gorelo je u u Pančevu, plamen se dizao visoko, video se sa Karaburme. Vetar je raznosio strah onih koji su stajali na beogradskim mostovima, tutnjalo je, tresla se zemlja i plakala su deca u skloništima.)
FOTOGRAFIJA: Na vratima Kartagine, pisalo je – Ploviti se mora, živeti ne
