Život je ljubav. Koliko puta si, kćeri, čula ove reči? Da, često su prolazile kroz tebe. A zašto si onda tužna? Šta je uzrok tome da veruješ kako si promašila život? Molim te, nemoj da mi nabrajaš te sitnice kojima si varala sebe. One u meni ne trepere. Da li si čula za reč bezazlenost? Razumeš li ti nju, ili i njoj dozvoljavaš da protekne kroz tvoje srce kao voda brze planinske reke, ne ostavljajući u tebi ni kap od svoje čarobne moći oživljavanja. Hajde, hajde da te naučim kako da se ponovo rodiš!? Hoćeš li!? U redu, idemo. Zažmuri i dubokim izdahom iz sebe izbaci nametnuto znanje. Očisti sebe od svega što nisi sama spoznala, od svega što ti je pozajmljeno, od svega što je došlo od tradicije, od svega što su ti preneli roditelji, učitelji, prijatelji i saradnici. Samo se oslobodi toga, postani jednostavna, opet postani dete. A sada nestani u vremenu. Rasplini se u prostoru. Oseti mir, oseti dušu koja ulazi u tebe kao zlatni zrak Sunca. Oseti toplinu ljubavi koja te ispunjava. Ti nemaš telo, treperiš kao vazduh u ravnici po najvrelijem letnjem danu. Zapamti, ovo je tvoja priprema da se vratiš u ovaj život, u ovu dimenziju stvarnosti gde je sve pitanje vremena i prostora. Majstorstvo u igri sa vremenom određuje ishod igre života u prostoru i tu se igra patnje odvojenosti završava, a ljubav procvetava do svog vrhunca u večnom miru. Nauči da duhovnost treba živeti. Dozvoli joj da poteče tvojim venama, da ti se useli u kosti, da postane tvoja srž kojom ćeš krv svoju obnavljati. Sada uđi u svoje telo i prođi kroz nebeska, suncem okupana, zlatna vrata. Pred tobom su zelene livade pune mirisnog bilja i cveća. Lezi, postani jedno sa prirodom koja te okružuje. Oseti opojne mirise kako ti maze lice, udahni ih i neka ti ispune sve ćelije novorođenog tela. Ne razmišljaj jer razmišljanje nije deo tvoga bića. Tebi je potrebno da upijaš ljubav koja je svuda prisutna i koju možeš da čuješ. Slušaj, čuješ li divnu muziku? Da, to je muzika života, muzika ljubavi. Ustani, zapleši. Opet si nevino, bezazleno dete koje se raduje cvetanju svoga bića. Igraj i igraj se, odrekni se svake moći, nametanja silom sebe same ma kome ili ma čemu. Ljubav je život u kome je dopuštena sloboda izbora za sve, dopuštanje i prepuštanje, slobodan ples ćelija, bića i bezbrojnih univerzuma u vrtlogu spajanja i prividnog razdvajanja u Jednom. A tuga, ona je uporno razdvajanje od jedinstva. Koliko puta si, kćeri, čula ove reči?
Iz knjige “Dnevnik duše“
