Zar postoji daljina između nas? Zar postoje sati koji dele tvoj san od moje čarobne noći? Ne! Postoji samo tvoj glas koji se lagano uvije oko mene kada mi telefonom mazno poželiš laku i prijatnu noć. On tada zastane u svome plesu. Razmisli, pa brzo zakopča dugmad na mojoj košulji i izvede me u noć, dok me ti nevidljivom rukom čvrsto držiš ne dozvoljavajući mi da odem sâm. A gde si zaista ti u tom trenutku? Pa kome je to bitno. Ti si tamo gde sam ja, a ja sam tamo gde si ti. Ti si u snovima, a ja sam u mašti. E pa, noćas sam rešio da te odvedem iz tvojih snova, kroz moju maštu, nekud daleko, na mesto koje nigde ne postoji i gde ćemo biti sami, slobodni u tihoj svetlosnoj noći. Hmm! Nevernici će vrteti glavom, smejaće mi se podrugljivo kada im budem pričao ovu priču o svetlosnoj noći. Ali će i oni meni biti smešni jer će to biti tamo gde ne postoji vreme i gde se svet neće okretati. Opet će neko od njih pametovati i upozoriće me da izmišljam i da nema takvog sveta. Jadnici, oni ne znaju koliko su u pravu, pa to je za mene sitnica. Ja stvarno izmišljam, zato ću ga stvoriti za nas dvoje, kao i onu mističnu svetlu noć.
Kakva bi to šetnja bila a da se ne popnemo na najviši vrh izmišljenog sveta, tamo gde možemo zvezde obrati kao jabuke, kruške i pomorandže i iz njih iscediti ukusan sok. Naša šetnja može biti i let, zato ću te uzeti u naručje i odletećemo na nenaseljeno ostrvo usred okeana, na kojem ćemo sa visokih palmi slušati svađu brbljivih šarenih papagaja ara. Šetaćemo bosonogi po sitnom pesku, koji su talasi okeana stvorili samlevši sitne, raznobojne školjke, poklanjajući mu dugine boje. Valjaćemo se po njemu, a u toploj, plavoj vodi skinućemo ga sa svojih tela. Zaronićemo i isplivaćemo na drugom kraju tog našeg magičnog sveta. Trčaćemo zajedno sa decom po ulicama malog ribarskog mesta. Delićemo osmehe sa njima i, uz ciku i vrisku mališana koji će igrati oko nas, zatražićemo od starijih da nas odvedu da posetimo njihovog seoskog šamana. Od njega ćemo čuti za velike tajne kosmičkog prostranstva. Zenice će nam se raširiti od dobijenog znanja, u neverici što smo živeli u laži nestaćemo u trenu. Sešćemo na beli, paperjasti oblak i letećemo po nebu. Drugim očima posmatraćemo naš svet i nećemo razlikovati maštu i san. Ljudima ćemo preneti istinu neba da svuda oko nas vlada svetlost, bilo da je noć ili dan. Reći ćemo im da ne postoje daljine između svih nas, a i da nas ne dele vreme i sati. Sve je ovo oko nas, ipak, samo jedan lep san koji dopušta volji da slobodno igra svoju igru u mašti.
Iz knjige “Dnevnik duše“
