Ljudi često govore kako ljubav boli, ali to nije istina. Gubitak boli. Odbijanje boli. Samoća boli. Ljubomora boli. Zašto se ne razume razlika u značenju između reči strast i reči požuda? Zašto ljudi mešaju ljubav sa potrebom da nekoga poseduju? Zato što su sve te iluzije lažna osećanja ega koji se stalno bori da dokaže jedinstvenost ličnosti. A ljubav, ona nije osećanje, ona je stanje jedinstva celine. Kada ljudi shvate da je Božanska forma jedinstva njihovo prirodno stanje, shvatiće da je ljubav jedini lek za sve te lažne boli, jer ljubav je SVE. Bog je ljubav, a mi smo sastavni deo te celine. Mi smo mali bogovi i možemo učiniti SVE, samo kada smo u stanju jedinstva, u stanju ljubavi. Danas sam šetao ulicama Beograda. Čitao sam sa lica prolaznika, upijao sam njihove zrake, stapao se sa svima. Tišinom srca gledao sam duh grada kako neprekidno mazi lica šetača. On je tu, a ljudi ga ne vide. Primetio sam da su većinom postali zarobljenici sebičnog uma, posmatraju sve oko sebe, a zaboravili su na svoje druge oči. Oči koje gledaju u sebe, a samo one vide SVE. Te oči imaju moć da vide duh Beograda i duh Srbije, da iz prošlosti pogledaju budućnost, a da zauvek ostanu u sadašnjosti. Divno sam se osećao šetajući Beogradom. Shvatio sam da nas duh nikada nije napustio, mada je većina nas zaboravila njega. Shvatio sam da je ljubav tu, među nama. Malo, malo nam treba da je svi vidimo. Ja je vidim, i radiću na tome da postane vidljiva svima. Zato ostajem ovde, jer mi smo JEDNO, a ja PRIPADAM njemu.
Iz knjige “Dnevnik duše“
