Znaš li, draga, često su mi u posetu dolazili neki noćni, sitni sati u kojima me nije mogao savladati san. Misli su bile jače od njega i, mršteći mu se, izguravale su ga kroz zidove u nepoznate mi spavaće sobe u kojima su ga, slomljeni prohujalim danom, željno očekivali nepoznati mi ljudi. Tada sam najviše razmišljao o proživljenim i onim koji će doći, neproživljenim događajima, a sa olakšanjem sam dočekivao nerazvijeni film načinjen od slika misli u kojima si ti igrala glavnu ulogu. Šetala si, igrala si, plesala si, skrivala si se i nestajala u izmaglici moje svesti. Nisi se obazirala na nedoumice koje su te sa čežnjom sledile na stazama moga uma po kojima si prolazila. A ja, zahvalan nesanici, pokušavao sam da shvatim i da rastumačim zašto si mi baš ti došetala u život. Postavljao sam sebi pitanja o smislu našeg druženja provedenog u uzdasima i razgovorima o onim prohujalim i o onim našim rado očekivanim željama koje će tek doći, tamo nekog dana i tamo neke nepoznate godine. Svakakve gluposti su se tiho uvlačile u mene, da bi nešto kasnije razdraženo sevale i munjama parale pomrčinu uma, dok su svojim gromovima besno udarale na ovu jadnu pamet koja je imala hrabrosti da ostane u meni. A sve te silne munje i gromovi noćnog nava imaju glupo ime na dnevnoj javi. Zovu se razlozi. Među njima je bilo i onih podrugljivo varljivih, koji se u ljudskoj iluziji nazivaju dobrim. Oni su vešto i po samo njihovim znanim obrascima, naučnim i ezoterijskim zakonima i principima objašnjavali ono nerazumljivo i nedokučivo, ali nikako mi, do sada, nisu mogli rastumačiti moje najvažnije pitanje: zašto te toliko volim?
Ja sada znam odgovor. Dobio sam borbu u sebi. Rešenje je u besmislu, jer da postoji bilo koji smisao svega ovoga, ja te ne bih ovako voleo. Besmisao je svrha našeg postojanja. Jednostavno, treba samo da živimo. Taj način života je najbliži spoznaji kosmičkih zakona i božanskih principa. Svrha je u postojanju. Živiš i postojiš. Šta treba činiti u životu? Nije na meni da razmišljam o tome. Potrebno je samo da radim ono što osećam i volim i da se prepustim Njemu. A u ovoj rečenici skriva se odgovor na pitanje zašto te volim. Pored tebe postojim. Kao što postojim radi Boga, da On kroz mene oseća, tako isto postojim radi tebe i ti radi mene da bismo osećali i razmenjivali osećanja. Tvoje prisustvo, glas i dodir su kao susret sa Bogom. Molim te, nemoj da pomisliš kako ovim rečima veličam tebe, naprotiv, veličam sebe jer prvi put u životu spoznajem da imam način da dodirnem Boga.
Zato ću od sada tvrditi i svima oko sebe govoriti da je najpravilniji put, koji treba slediti u životu, put besmisla. Ne razmišljati o tome zašto smo ovde, već naučiti sebe kako postojati i ostati slobodan u ljubavi. Tada će odgovori na sva pitanja sami stići do našeg uma. To ne znači da ništa ne treba raditi. To znači raditi i stvarati, ali ne očekivati da sve to što učinimo obavezno mora doneti sa sobom bilo koji rezultat, dobit, priznanje ili slavu.
A tvoj glas i cvrkut načinjen od osmeha, ili onaj čuveni poziv kada me dozivaš vriskom moga imena sa svojih usana, to je sve bezglasni uzdah večnosti koji u meni stalno odzvanja, bila ti pored mene ili ne. To je nešto što dolazi u mene iz mene i iz nepreglednog prostranstva Vaseljene i čini da uživam. A uživanje je bit našeg postojanja. Uživanje je prirodno stanje čoveka, a samim tim i Boga. Tako je to, draga moja, napokon sam shvatio i sada mi je potpuno jasno zašto mi te je Bog poslao. Kada mi je bilo najteže u životu, poslao je tebe da me naučiš šta je to ljubav i kako se u njoj uživa. Osećajući mene kako te volim i On uživa sa mnom. Treba li meni bilo šta drugo u životu? Treba li meni bilo šta drugo osim ljubavi? Treba li meni bilo koji drugi smisao života osim besmisla moje ljubavi prema tebi? Ne, ja u tebi imam beskonačnost Vaseljene. Ja u tebi imam dodir Božanskog. Ja u tebi imam glas Boga. Ta moja besmislena ljubav prema tebi od mene pravi pisca i pesnika Božanskih rečenica i stihova, jer sve što pišem dolazi od Njega. Moje je samo da te volim, da radim i stvaram od ljubavi koju dobijam voleći i razumevajući tebe. Naučio sam da je patnja duše znak na putu koji nam pokazuje da obratimo pažnju na Božjeg glasonošu koji nam dolazi na životnu stazu. Tako ti je to, dušice moja draga, ti si glasonoša. Zato te volim besmisleno, tako blesavo da znam da nikada nećeš biti moja, i volim te sa takvim zanosom da osećam da si deo mene i da ću uvek biti tvoj. Uživaj šta god se dešavalo oko tebe, činilo ti se to dobro ili ne, znaj da će u nama uvek biti lepo jer On misli na nas.
Iz knjige “Dnevnik duše“
