„Ја кафану „Стара Србија” памтим од 1957. године, када ме је у њу одвео мој отац Марко Шкулета. Кафана је била пуна гостију са музиком која је забављала госте. Од малена сам схватио да се ту на олаисаном поду људи: друже, жене, одржавају весеља, ту је разбибрига. Али, ту на карираним столњацима: листају се дневне новине, пишу жалбе, молбе, ту се води светска, државна, градска политика. У кафану треба стално ићи, јер кафана је друга кућа“, почео је причу о себи, свом животном путу, кафани и о свом новом пројекту Мики Лазаревић, економиста, туристички радник, публициста и секретар удружења СУБНОР-а Крагујеваца и Шумадије.
Мики је човек који је цео живот провео у кафани, а још га нико није видео да конзумира алкохол, иако вредно зна да помаже мајсторима на веселој машини у производњи ракије из његовог воћњака. 
„Мој нови пројекат је везан за кафане старог градског језгра у Крагујевцу. Мотив за излазак књиге је и израда „Туристичке мапе познатих места у Крагујевцу”. Ја сам по образовању туристички радник и новинар, радио сам многе туристичке манифестације и сматрам да нам недостаје једна „таква ” идеја, која се сада пробудила. Хоћу да издвојим важне градске кафане, сада после сто година од оснивања: пре свега „Дубровник“ некада занатски дом, „Стару Србију“, „Балкан“, „Палигорић“, „Шумадију”. Што њих? Зато што су у њима обитавале многе знаменинете личности у прошлости, што је много важнје од понуде јела, музике и пића. Издвојићу само неке наше великане чији је живот и рад био везан за кафану: Ђуру Јакшића, Драгутина Димитријевића Аписа, Станислав Биничког, и …
Први власник кафане „Јавор” 1905. године у улици Карађорђева број 59 и 61 био је неки Драгољуб Анђелић. Кафану је наследио па е президао. Наследници по попису Поглаварства града Крагујевца из 1937. године били су: броја 59 Стеван Илић, а броја 61 Веселин Васиљевић из Опорнице. Од како су два објекта спојена у једну кафану мења име у „Стара Србија” и издавана је под закуп познатим градским кафеџијама. Њих двојица остали су власници до национализације, од које су кафану издавали под закуп по диктату градских власти. У кафани су се служило печење, роштиљ и кувана јела уз сва пића, али увек је у њој био музички ансамбл који је забављао госте. 
Важност кафане од оснивања види се у помињању као гостионе из 1925. године у Путовођи кроз Крагујевац и Водичима кроз Крагујевац 1932., 1938. године итд. Углавном је кафана радила и за време Другог светског рата. По значењу и великана који су били гости ове кафане на почетку прошлог века сепаре бих назвао „Аписов сепаре”, или сепаре „АПИС”.
После национализације услове издавања локала и новчане накнаду диктирaла је Општина. „Стара Србија” мењала је власнике све до 1951. године, када су формирана Градска угоститељска предузећа: „Авала“, „Морава“, „Шумадија“. „Стара Србија“ улази у састав друштвеног предузећа Морава. Касније је у духу привредне политике друштва добила статус Самосталне угоститeљске радње. Али, није могла самостално да опстане. Реконстрuкцијом зграде „Старе Србије“ 1961. године постаje први објекат у Србији, који је даноноћно сервирао роштиљ и радио је до два сата иза поноћи. Ангажoвани су најбољи музичари који су забављали госте у првом делу кафане. Али, сепаре је био од увек резервисан за озбиљније госте, политичаре, официрски кор, који су креирали живот града и државе. Политика је била неодвојива од кафане.
Угоститељска предузећа се стално спајају и раздвајају и „Стара Србија” припаде прво Угоститељском предузећу „Дубровник”. Следеће спајање је од „Дубровника“ и СУ „Радник“ настаје Угоститељско предузеће „Крагујевац”, које постаје једно моћно предузеће познато у целој Југославији. Садашњи власник је Миленко Марјановић у оквиру Угоститељске туристичке организације „Шумарице”, рекао је о кафани „Јавор – „Старој Србији”, и о својој новој књизи Лазаревић.
Мики Лазаревић рођен је 6. децембра 1950. године у Крагујевцу где је завршио основну школу и Гимназију, а у Београду је завршио Вишу економску, одсек за Туризам и угоститељство и новинарство на Југословенском институту за новинарство.
Почео је да ради 1971. године у хотелу „Шумарице“ на рецепцији и каси, а и на том радном месту је завршио радни век 2012. године. На први поглед мирно. Али, амбиције и приврженост послу водиле су га прво у Фабрику хране 1978. године, где је био шеф испоруке топлог оброка. Са шефовског радног места прелази на место уредника Фабричког листа „Крагујевац”. Уредништво новина било је у Дирекцији Угоститељства у згради „Старе звезде” у улици ЈНА бб. После скоро 13 година рада на листу, напредује и обавља онда цењене бројне самоуправне и политичке функције. По тој линији дошао је до места шефа класичног „Дјути фри шопа”, „Генексовог шопа” у Градском дому. Ту је провео две године. Отискује се у самосталне предузетнике где од 1991 – 2003. године води „свој” Дјути фри шоп у хотелу „Крагујевац“. Након тога затвара круг, вративши се на рецепцију хотела „Шумарице“.
Лист угоститељства „Крагујевац” излазио је једанпут месечно у два наврата. Лист је почео да излази 1972. године, па је после две године паузирао са радом. Када га је Мики преузео 1978. године уређивао је 125 бројева који су излазили у континуитету дванаест ипо година. Мики је сачувао неколико примерака свих бројева, укоричио их и предао Завичајној и Народној библиотеци на чување.
Лазаревић је написао две књиге песама као студент, збирке: „Ти” и „Моја птицо плачи”. „Историју крагујевачког угоститељства” урадио је 1986. године када су угоститељи славили 40 година оснивања градског угоститељског предузећа.
Његових књига песама данас нема у нашим градским библиотекама, иако их је њима поклонио. Али, има их у калифорниској библиотеци међу пет милиона наслова. У хотелу „Зеленгора” маја 2018. године промовисао је своју прву књигу прозе „Од Гушића до Зеленгоре“, у којој открива градске тајне које су се одвијала између зидова „друге куће” многих Крагујевчана и великана свога доба.
„Четири године после промоције књиге „Од Гушића до Зеленгоре” најављујем излазак нове књиге, која ће осветлити историју кафане „Стара Србија“. Ја сам цео век провео у кафани, а о чему друго би и писао него о култним кафанама старе вароши Крагујевца“, најавио је Лазаревић свој нови пројекат за коју има подршку референтних људи, туристичких и патриотских институција, јер ко зна више о њима него Мики.
Сви који Лазу познајемо, знамо колико је поносан на свог оца Марка Лазаревића Шкулету, рођеног 1922. године, учесника НОБ-а и који је свој надимак зарадио на Сутјесци. У то време надимке су давани само најхрабријима и најодважнијима борцима Партизанског покрета. Из рата је Шкулета изашао као поручник. Када смо већ код родитеља, његова мајка Ангелина рођена је у Палилулама у улици Краљевачког одреда број 27 у породици пекара Станислава Миловановића Станка. Станко је 20. октобра 1941. године избегао стрељање захваљујући супрузи Наталији. Немци су са великом групом заробљених Палилулаца ишли од Старе трошарине ка чаршији. Приметивши масовно привођење мушкараца и схвативши озбиљност ситуације, свог човека Наталија сакрива у још топлу пећ. Немци су ушли у пекару, док је она затварала капак на ложишту из кога је била топлота. Уверивши се да нема никог у пекари и помоћним објектима, фашисти продужише ка новој цркви. Станка је Наталија извадила из пећи скоро онесвешћеног, јер су му леђа била малтене испечена. Лечила га је два месеца од тешких опекотина, како је знала и умела. Станку се није дало да остане у Крагујевцу, Немци га на улици хапсе и интернирају у Немачку на принудни рад. После рата 1945. се вратио и наставио пекарски рад у Палилулама.
„Јавор“ после пада династије Обреновић прераста у „Стару Србију“ у време национално – политичком превирању за време одређивања ратних циљева за Балкански и Велики рат, као последица политике династије која је дошла на власт и етнички измешаним нацијама са неодређеним границама о чему сведоче неке раритетне „кафанске” фотографије славних личности из прве половине двадесетог века.
