Na grudi Mihaila I. Madžarevića, momka iz Murgaša kod Uba, stale su tri Karađorđeve zvezde sa mačevima, srebrna i zlatna Medalja za hrabrost, Orden belog orla sa mačevima, Albanska spomenica, francuska Legija časti i engleski Ratni krst…
Svakako za ova silna odlikovanja, koja su ga svrstala u najhrabrije i najodlikovanije srpske ratnike, nisu ni bile bitne grudi, već ono što je kucalo iza njih, a u njemu nije bilo straha.
Jednu Karađorđevu zvezdu mu je 1916. godine lično okačio regent Aleksandar Karađorđević, prethodno je skidajući sa svog šinjela. Za njim je isto uradio francuski general Saraj, premeštajući sa svojih na Madžarevićeve grudi Orden Legije časti. Dobio ih je za jedan od najopasnijih zadataka koje je izvršio, a bilo ih je mnogo i nijedan nije bio bezazlen.
Ovaj put su ušančeni Bugari sa najviše tačke Kajmakčalana nemilosrdno kosili srpsku vojsku. U jednom trenutku regentu Aleksandru, vojvodi Živojinu Mišiću i francuskom generalu Morisu Saraju prišao je mladi major Madžarević (taj čin je dobio u 27. godini) i tražio dopuštenje da na svoj način reši problem. Mišić mu nije dozvolio, ali Francuz je klimnuo glavom. Usred dana Madžarević, opasan bombama, kreće sa svojim narednikom ka bunkeru. Sačekali su da se Bugari sklone od vrućine, prišli su uporištu i bacili bombe. Mitraljez je umukao, a kroz dim i prašinu su se skotrljala dvojica heroja i stigla da raportiraju da je zadatak izvršen.
Mesec dana kasnije učestvovao je u ofanzivi na Kajmakčalan, uhvatio živog bugarskog vojnika koji je odao snagu neprijatelja, a u tom napadu je i sam ranjen. Rane je video u tuniškom gradu Bizerti.
Hvatanje “živih jezika” bila je uža specijalnost majora Madžarevića. Kada se početkom 1915. godine našao kao pojačanje 5. pešadijskom puku, dospeo je do obala Save, gde je srpska komanda muku mučila da sazna sledeći potez Austrougarske vojske. Mihailo je bez odobrenja komande sa petnaestak vojnika prešao Savu u potrazi za “živim jezicima”. Dva puta ju je prelazio: prvi put je doveo jednog austrougarskog vojnika, drugi put osmoricu i doveo ih na naše položaje da kažu šta imaju. A jedan njegov popodnevni odmor prekinuo je poziv ordonansa komandanta bataljona da se hitno javi na telefon. Razgovor koji je usledio zabeležio je sam Madžarević u svojoj knjizi “Kroz sjaj i senke rata”, koju je izdao u Beogradu 1933. godine:
– Alo!
– Ovde Petar!
– Koji , bre, Petar, prezime?
– Kralj Petar.
Mihailo je salutirao sa slušalicom u rukama.
– Izvolite, vaše veličanstvo!
– Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska Save i zarobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas, Madžareviću, unapređujem u čin poručnika!
– Hvala, vaše veličanstvo!
– Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci!
– Bog nas čuo, vaše veličanstvo!
Na sličan način će ga u čin kapetana proizvesti regent Aleksandar, koji je bio dobro obavešten o njegovim podvizima. Susret se odigrao 1916. na Solunskom frontu, a razgovor je tekao ovako:
– Kog čina bejaste?
– Poručnik, vaše kraljevsko visočanstvo!
– Vi ste kapetan! – reče mu regent Aleksandar.
– Nisam, poručnik sam!
– Znam, ali ste od ovog trenutka kapetan. Najsrdačnije vam čestitam čin!
I u čin majora će ga ekspresno unaprediti vojvoda Mišić posle one akcije na Kajmakčalanu. Sve svoje činove, osim onog podoficirskog naredničkog, kad je izašao iz vojne škole i u ratove stupio kao golobradi devetnaestogodišnjak, Madžarević je zaradio u bitkama. Sa svojim vojnicima je nastupao ili kao prethodnica ili kao odstupnica, uvek na puškomet neprijatelju.
Mihailo Madžarević je posle Velikog rata demobilisan, a kada je počeo Drugi svetski rat, odbija da prihvati funkciju komandanta Žandarmerije u okupiranoj Srbiji. Odveden je u nemački logor, a kada se rat završio, odbio je da se vrati u Jugoslaviju, koja je dopala u ruke komunistima i 1950. godine je otišao u Ameriku, gde će i umreti, daleko od porodice, koju nikad više nije video. Sahranjen je u porti manastira Svetog Save u Libertvilu, gde su počivali i kralj Petar Drugi, Jovan Dučić, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović. Samo još njegove kosti čekaju da budu vraćene u otadžbinu.
Ucenjen na 50.000 kruna
Kada su Austrijanci zauzeli Mišarsku Adu kod Šapca i zarobili nekoliko srpskih vojnika, opet se za akciju javio Madžarević. Sa dvesta dobrovoljaca krišom se iskrcao na ostrvo, prišli su neprijatelju s leđa i zarobili ih zajedno sa oficirima. Od jednog oficira je tada saznao da su za njega čuli i Austrijanci i da mu je glava ucenjena na 50.000 kruna.
U odbrani Smedereva zarobio je pun ponton nemačkih vojnika, a pred povlačenje je branio odstupnicu. Nemci su tražili predaju i Mihailo je ostao sam na mostu, sačekao je da mu se nemački vojnik približi, potegao je oružje i upucao ga. Potom se hladnokrvno udaljio, dok su se Nemci razbežali u zaklone.
Hitac sa 400 metara
Kada je počeo napad na Srbiju, 28. juna 1914. godine, Mihailo se nalazio u Skoplju, odakle je prekomandovan u okolinu Loznice.
Jednom prilikom je držao odstupnicu svom odredu i tom prilikom je primetio neprijateljskog vojnika kako ide preko neke čistine, držeći i gurajući ispred sebe jednu seljanku kao živi štit. Nanišanio je i sa daljine od četiri stotine metara ubio je Austrijanca.
Izvor: blic.rs
