Mihail Labkovski govori važnim stvarima koje često zanemarimo, pokušavajući da vaspitamo dete.
1. Nesrećni ljudi, nikako ne mogu izgraditi odnos sa detetom, tako da ono može biti srećno. A ako su roditelji srećni, onda ne treba ništa specijalno da rade.
2. Mnogi veruju da je kod njih, roditelja, sve normalno, a problemi su samo u djeci.
I iznenade se kada u jednoj porodici odrastu dvoje potpuno različite dece: jedno dete puno samopouzdanja , uspešno, izvanredan borac, a drugo – iskompleksirani gubitnik, uvek se žali ili je agresivan. Međutim, to znači da su se deca drugačije osećala u porodici, neko od njih nije imalo dovoljno pažnje. Neko je bilo osetljivije i imalo veću potrebu za ljubavlju, a roditelji to nesu prepoznali.
3. Pratiti da dijete bude obučeno, obuveno i nahranjeno – to je briga, a nije vaspitanje.
Nažalost, mnogi roditelji su sigurni da je briga dovoljna.
4. Kako se obraćate detetu u detinjstvu, tako da će se ono obraćati vama u starosti.
5. Škola ne treba da podučava toliko matematici i književnosti, koliko o samom životu.
Iz škole nije važno dobiti samo teorijsko znanje, koliko praktične navike: umeće da se komunicira, izgrađuju odnosi, da su odgovorna za sebe – svoje reči i postupke, da rešavaju svoji probleme, dogovaraju i upravljaju svojim vremenom … Naime te navike pomažu da se osećate sigurno u odraslom životu i zarađujete za život.
6. Prekomerno preživljavanje deteta zbog loših ocena – to je samo ogledalna reakcija odraslih.
Ako roditelji mirno reaguju na dvojku ili neuspjeh u sportu, čak i na neke propuste, ako se roditelji osmehuju, govoreći: “Duš moja, ne brini”, onda je i dete mirno, stabilno, sigurno će se popraviti u učenju.
7. Ako u osnovnoj školi vaše dete nije u stanju da se nosi sa programom, ako morate mnogo vremena da sedite sa detetom nad lekcijama – problem nije u detetu već u školi.
Teško – ne znači bolje! Dete ne treba preopteretiti, pokušavajući da se odradi program kojeg su sastavili pedagozi. U prvom razredu izrada domaćeg zadatka treba da traje od 15 do 45 minuta.
8. Diete se može kažnjavati, ponekad je to čak i neophodno.
Ali treba jasno da razdvojiti dete i njegove postupke. Na primer, unapred ste se dogovorili da će pre nego što dođete sa posla, uraditi domaći zadatak, jesti i očisti iza sebe. Onda dođete kući i vidite sliku: šerpa sa supom stoji netaknuta, knjige očigledno nisu otvarane, po tepihu razbacani neki papiri, a dete sedi gledajući u tablet. Glavno je – u tom trenutku ne pobesniti, da ne vičete da “svi imaju decu kao decu”, i da od vašeg deteta će porasti nula prekrižena.
Bez najmanja agresije, obratite se detetu. Nasmšite se, zagrlite ga i recite: “Volim te puno, ali nećeš dobiti tablet nedelju dana”. I vikanje, vređanje, uvređenost i ne govorenje – nije potrebno. Dete je kažnjeno oduzimanjem tableta.
9. Dete treba da ima džeparac već od šest godina.
Ne veliki, već redovno odvojena suma, kojom ono samo raspolaže. I veoma je važno da novac ne postane sredstvo za manipulaciju. Ne treba da kontrolišete na što dete troši novac, i odredite iznos u zavisnosti od njegove uspešnosti i ponašanja.
10. Ne treba za decu živeti njihove živote, odlučivati šta da rade a šta ne, rešavati njihove probleme za njih, gušitit ih svojim ambicijama, očekivanjima, smernicama.
Vi ćete ostariti, kako će sami živeti?
11. U celom svetu, samo najpametniji i najbogatiji idu na univerzitete.
Ostali idu na posao, traže sebe i zarađuju za visoko obrazovanje. A šta je kod nas? ..
12. Ja sam protiv stalnog nadzora.
Dete treba da bude sigurno da je u porodici voljeno, poštovano, da se slažu s njime i da imaju poverenje u njega. U tom slučaju neće upasti u ” loše društvo” i izbeći će mnoga iskušenja, kojima ne mogu da se odupru vršnjaci sa napetom situacijom u porodici.
13. Kada sam bio u školi, na Dan znanja, govorilo se da treba učiti barem zbog toga što se umni rad plaća mnogo puta više nego fizički rad. I kada nešto naučite, možete raditi i primati novac za ono što volite da radite.
14. Nered u sobi tinejdžera govori o njegovom unutrašnjem stanju.
Tako se spolja manifestuje haos u njegovom psihičkom svetu. Dobro je, ako se umiva … Zahtev “da se zavede red” može se samo ako stvari deteta izađu van njegove sobe.
15. Vaspitavanje ne znači objašnjavanje kako treba živeti. To ne radi.
Deca se razvijaju samo po analogiji. Šta se može, a šta ne može, kako treba i kako je bolje postupiti, deca ne shvataju iz reči roditelja, već isključivo iz njihovih postupaka. Jednostavno rečeno, ako otac kaže da je loše piti, a sam pije – postoji velika verovatnoća da će njegov sin biti alkoholičar. Ovo je najočigledniji primer, da suptilne stvari deca hvataju i usvajaju jače.
16. Treba razgovarati sa decom o životu uopšte, a ne o tome kako treba živeti.
Ako roditelj može da razgovara sa detetom samo o problemima, on ima problem.
17. Ako dete pokušava da manipuliše odraslim, ono jednostavno ima neurozu.
I treba tražiti njen uzrok. Zdravi ljudi ne manipulišu – rešavaju svoje probleme, delujući direktno.
18. U razgovoru sa detetom, ne kritikujte ga, ne dirajte njegovu ličnost, ne izlazite van okvira analize njegovih postupaka.
Ne govorite o njemu, već o sebi. Ne “ti si loš”, već “mislim da si loše postupio” Koristite rečenice: “Ne sviđa mi se kada si …”, “Ne volim kad si …”, “Želio/a bih da …”
19. Dete treba da oseti da su roditelji dobri, ali jaki ljudi.
Koji ga mogu zaštititi, mogu mu nešto odbiti, ali uvek postupaju u njegovom interesu i što je najvažnije, puno ga vole.
Izvor: www.brainum.ru
