Midnight Blues. Rim. Poneka svetiljka u ulici Koronari. I miris gorke pomorandže na koži. Nekoliko nijansi zelene boje u tvojim očima, dok posmatraš mesec. U trenutku kad prelazim hladnim prstima preko tvojih nozdrva. Zagolicam po neki osmeh, ušuškan u tople zagrljaje i sećanja na vruć božićni hleb. Kuvano vino i sitno rendanu čokoladu.
Na stolu od orahovine, Amaretto kolač. Prigušeno svetlo. Pucketanje kamina. Urne sudbine. I dva srca, za koja govori Moravia. „Nešto od tebe ostalo je unutra.“
I sada. Između nas, tišina. I jedan san. Da zatvorenih očiju, bosi, pretrčimo španske stepenice. U večernjem odelu i crvenoj haljini. Da zaplešemo Tarantellu na kiši pred Fontanom di Trevi. Da bacim novčić preko levog ramena, desnom rukom. Zažmurim i poželim. „Sve ono što pripada srcu, neka u srcu ostane.“
