HVALA VLASNICIMA DRŽAVE
Vlasnici države, hvala vam, mnogo vam hvala! Do neba i malo više. Javno vam se zahvaljujem za sve ono što ste minulih godina nesebično učinili za mene, građanina, penzionera. Svojim načinom vladanja, zakonima i odlukama stvarno ste mi promenili život. Za čitavih stosamdeset stepeni.
Kao prvo, hvala vam što ste smanjili plate i penzije. Otvorili ste mi oči. Naterali da drugačije gledam na život. Zahvaljući vama, gospodo, potpuno sam promenio način ishrane. Nema više mesa, slanine, kobasica, sira…. Samo kosti. Em su jeftinije, em na njima nema opasne masnoće. Trpeza mi je sva zelena, bljutavo zelena. Svako popodne, kad prodavci odu, svratim na pijacu i ispod tezgi pokupim odbačeno voće i povrće. Eto ti vitamin. Za zdrav život.
Hvala vam, baš vam hvala!
Režim ishrane je zdrav. Pošto nemam novca, nema ni mojih omiljenih kolača, ni čokolade, ni bombona. Nema veze. Slatkiši ionako nisu dobri za moje zdravlje za koje vi zdušno brinete. Besparica me naterala da prestanem da pijem nezdravu kafu i škodljivi alkohol. Cigaret sam ostavio za vladavine prošle vlasti. Omršavio sam dvadesetak kilograma, pa me ispisnici zezaju da sam maneken za logor. Neka ih, neka mi zavide. Ja se lakše krećem. Više spavam. Leti da ne bih doručkovao, a zimi da uštedim struju za grejanje. Umesto visokog imam nizak prtisak. Malo se zanosim dok hodam, ispadju mi zubi, ali, bože moj, ne može sve da bude potaman.
Hvala vam, brižni moji, hvala!
Besaprica u koju ste me tako velikodušno doveli zapravo je, naknadao sam shvatio, odlična stvar za građane. Sad razumem plan glavnog gazde. Što više raditi, što manje jesti, stalno ćutati i ponekad glasati. To je pravi građanin. Onaj po meri vlastodržaca.
Do groba vam hvala!
Prinuđen sam na sveopštu štednju, što je u duhu neoliberalnog pokreta. Odeću nisam kupovao ni ranije, pre vašeg vakta i spasilačke misije. Ipak, uz vašu pomoć sam se snašao. Nikada nisam bio bolje odeven. Snabdevam se iz kontejnera ispred vila suvlasnika države. Uvek se nađe, zahvaljući dobroti ministara i pomoćnika im, novobogataša i kontroverznih biznismena neki odbačeni odevni predmet, koje njihove sluge ostave pored kontejnera. Nešto skratim, nešto porubim, nešto odrubim i eto mene elegantno obučenog. Spremnog da mašem zastavicom i zasipam vas cvećem dok prolazite pored mene u blindiranim automobilima.
Hvala vam, dragi moji!
Štedim i na kulturi. Šta će mi bioskop ili pozorište? Da plaćam ulaznice? Ajte, molim vas! Imam televizor, istina neprijavljen, i mogu da ga gledam do mile volje, što je demokratska tekovina vaše vlasti. Svakog dana slušam kako će nam jednom biti bolje. Slepo verujem obećanjima. Samo…neki đavo mi ne da mira, pa se prišunja crv sumnje. Mada to policija vrlo lako može da sredi pendrecima.
Hvala vam i na tome!
U kafanu ne idem od trenutka kad sam dobio rešenje za penziju. Prestao sam i da se družim, iako sama bio veoma društvena osoba. I sami znate da i druženje košta: kafa, mezeluk, piće… Zato nikog ne primam u stan koji ću uskoro prodati da bih platio račune za komunalije. Znam da mi je bolje da vasceli dan gledam vas na TV ekranu, mili moji. Kako cvrkućete o boljem sutra.
Hvala, hvala, hvala!
Nešto sam uspeo i da uštedim. Pošto zapošljavanje, uprkos vašim strašnim žrtvama, ne ide ukorak sa potrebama, moj unuk Simeon, posle pet godina čekanja, otišao u inostranstvo. Super! Više ne moram da mu dajem džeparac, pa mogu da vam uplatim donaciju za predstojeće izbore.
Hvala vam, rođeni!
I pored vaših istorijskih uspeha, ljubljeni vlastodršci, trenutno sam u dilemi. Golemoj. Nedavno obećaste penzionerima, svaka čast na originalnosti i brizi, popust na pogrebne usluge. U nedoumici sam. Da l’ da odmah mandrknem il’ da sačekam? Možda ćete, ako pričekam sa umiranjem, dati i veći popust? Živ nisam.
