По сву ноћ трујем сопствену јетру,
А зором мамуран у поље крећем
И љуљам се као грана на ветру
И гунђам о животу псећем.
Ујутру не видим белу мачку
Ал следећи древних предака праксу
Визирам бандеру уместо значку
И љутом поништавам паралаксу.
Време одмиче а посао стоји –
Не препуштам се паници, журби
Док се фигурант крај летве зноји
У младе сељанке зевам кроз дурбин.
Подне ме стигне крај нивелира
Спарина ствара нејасну слику,
А уз чашицу, чварке и сира
С газдама бистрим политику.
А у два крећем с каљавих њива –
Стан ми и кревет последња жеља,
Жена ме дочека здрава и жива
У друштву кућног пријатеља
аутор песме: Миша Марковић
(Салету и Драганчету)
