Устаде једног јутра медвед Дундо врло рано. Отрча брзо на поток и огледа се у виру. Вероватно је био задовољан својом сликом, јер се гласно насмејао и отрчао у шуму певајући:
У медведа Дунда
повелика бунда,
стаје сувог злата,
хиљаду дуката.
Четири шубаре
вреде силне паре,
а чизме дубоке
тешке до три оке.
Сва ће чарна шума
сићи за њим с ума:
веверица лепа,
лија дугог репа.
Тако певајући нађе се у крају где су живеле лисице. Изађе пред њега стара лија па га запита што је тако весео и откуд је залутао у њен крај, а Дундо се поклони до земље, па рече:
Паметнице, лијо,
дај ми своју кћер,
ја сам најснажнија
у планини звер:
рука ми је буздован,
брдо су ми леђа;
у часу ћу смрвити
сваког ко је вређа.
А стара лија се лукаво насмеши па одговори:
Све је лепо,
све је красно,
ал’ си, медо,
стигô касно:
кћерка ми се мала
прекјуче удала
за суседа свога
лисца репатога.
Сиротом меди било је у првом тренутку врло тешко, али се брзо утеши мислећи: „И боље што се већ удала; нисам ваљда луд да се женим таквом дугорепатом зверком.“ И на ум му паде да његов сусед зец има врло умиљату кћер па пође да њу проси. Зец је окопавао купус и није ни приметио медведа кад је наишао. Угледавши га онако веселог, зачуђено упита којим добром је дошао. Медо се и пред њим поклони и рече:
Сусед-зече, чуј ме сад:
с твојом кћерком ја сам рад
да се оженим,
с тобом ородим.
Зец баци мотику којом је окопавао купус па пљесну рукама:
Баш си чудан, медо, створ:
сав си трунтав,
сав си спор,
као да сто кила носиш,
а зечеву кћерку просиш.
Уздахну Дундо кад ово чу, али се опет брзо утеши, говорећи сам себи: „Луд сам и био што сам просио кћер брзоногог старца; и она сигурно воли много да трчи, па бих могао уз њу негде врат сломити.“ Па се сети да крезуби вук има јединицу, те пође да њу затражи. Вука затече где се пред кућом сунча па га ослови:
Стриче-вуче,
кћер ми дај!
Ако нећеш,
добро знај,
напашће те
сав наш род.
А вук немарно зевну па одговори:
Моја кћерка не гледа
весељака медведа.
Медвед зими спава
отекне му глава,
медовину пије
од мраза се крије.
А ми смо вуци-халауци,
храбра срца, зуба љута,
свако нам се склања с пута;
не пијемо никад меда,
нити се бојимо снега,
нити се бојимо леда.
Дунду је најтеже било што га је вук одбио, али стеже срце и помисли: „Шта ће мени вукова јединица. Морао бих сваки дан да слушам приче о вучјем јунаштву.“ Утом скочи с дрвета веверица. Била је сјајне длаке и окретна, па се меди много свиде, те је заустави:
Веверице лепа,
удај се за мене,
бићемо леп пар;
крушчице медене
даћу ти на дар.
Али она готово и не засладе, само му у пролазу добаци:
Пођи збогом, медведе,
веверице не једу
медених крушака;
лешником се хране
са зелене гране.
Шта ће, куд ће, пође медвед даље гунђајући у себи: „Нисам ни луд да се женим веверицом, морао бих овако велики по цео дан скакати по дрвећу.“ Утом наиђе на ласицу па јој рече што је могао умиљатије:
Ласице малена,
буди моја жена!
носићу те на длану
кроз зелену пољану.
Играћу ти коло
сваки божји дан.
Узбраћу ти цвет
још неузабран.
Ласица га погледа зачуђено па му одврати:
Ти си, драги медо, слеп:
храпав имаш глас,
трапав имаш стас;
а ласу малену
хтео би за жену.
Помисли медвед постиђено: „Тако ми и треба. Уместо да запросим своју суседу медведицу, обраћам се разним уображеним палчицама“, и наже натраг кући колико га ноге носе. Кад тамо, а медведица седи пред својом пећином и цеди мед. Дундо јој се обрати ласкајући:
Суседице медведице,
удај се за мене!
Слушаћемо птице
сред горе зелене.
Ићи ћемо свуда
заједно у лов.
Створићемо себи
испод букве кров.
Његова суседа није ништа боље ни очекивала, па брзо остави посао и потрча му у сусрет, певајући:
У медведа Дунда
повелика бунда,
стаје сувог злата
хиљаду дуката.
И после су дуго живели срећни и задовољни.
Десанка Максимовић
Извор: Веселе клупе
