Znao je i sam da priziva duhove prošlosti, ali mu je to bilo potrebno kako bi konačno počeo da svira neku melodiju jer ga je kalendar nad glavom podsećao da se bliži dan nastupa. Prisećao se njenog pogleda misleći da će ga to inspirisati. Dobio je samo prazninu sa njenim likom. Setio se kako je odlazila kada je saznala da je invalid. Otišao je u dobrovoljce da bi ona imala vremena da razmisli sa kim će provesti život. Ratuju prsti sa dirkama, nema melodije…
Činilo mu se da čuje njen histerični smeh, smeh jer je prodao kuću kako bi uplatio putovanje oko sveta jer je želela da pokušaju da žive svuda i samo za sebe. Živeli su svuda, ali svako za sebe. Počinje da udara po dirkama preuzimajući njihovu bol.
Video ju je sa drugim. A onda, krenuše ruke neimenovanih bogova. Svirale su i pravile sklad tonova koji je podsećao na noć ponovnog susreta. Budila se melodija koja mu je iz prošlosti donosila spokoj. Tonovi sečeni bolom postadoše njegova mogućnost da živi daleko od skladnog para koji korača odmerenim koracima, naučenom smirenošću.
Još jedanput se setio kako je hodala pripijena uz visokog muškarca, sakrila se ispod njegovog skupog kaputa. Pobegao joj je jedan pramen kose. Čuo je aplauz.
