Bila jednom jedna devojčica po imenu Matilda. Matilda je rasla u porodici koja je živela u izobilju svega osim ljubavi. Zapravo, bilo je tu i ljubavi, ali samo prema devojčici.
Sve što bi Matilda poželela, njeni roditelji bi se potrudili da joj ispune. Poklanjali su joj lutke kakve je htela, vodili na mesta koja je želela, oblačili je u najlepše haljine …
Ako nešto ne bi bilo onako kako je Matilda zamislila, onda bi nastao problem. Ona bi počela da histeriše, da viče i vređa kako roditelje, tako i sve koji bi se zatekli u njenoj blizini. Uvek je sve moralo da bude baš onako kako je zamislila.
Vremenom, Matildini, prohtevi su bili sve neobičniji i teži za ispunjavanje. Roditelji, tada već svesni, kako su od svoje mezimice napravili sebično dete, nisu znali kako da joj se suprotstave. Pokušavali sun a razne načine, ali nije im išlo od ruke.
Na dan sela, bila je proslava. Okupilo se mnogo naroda. Jedni su prodavali šećerleme i alat, drugi su došli da se druže. Bilo je svega i svačega.
Na proslavi je bila i Matilda, koja je dobila najbolje šećerleme. Dok se šetala sa roditeljima Matilda je ugledala neobičnu družinu. Bila je to grupa dece odevena potpuno isto. Svi su bili zajedno u jednoj grupi. Međutim bilo je nešto neobično u toj grupi.
Matilda je bila znatiželjna da otkrije šta je to neobično. I kada se približila iznenadila se prizorom koji je videla. Deca su bila gluvonema. Ali, to im nije smetalo da se druže i da budu fini jedni prema drugima. Jedno od njih je Matildi uputilo mio i lep osmeh, kao jedini dar koji može da pruži.
Ovaj prizor zauvek je promenio Matildino ponašanje. Naučila je da ceni druge ljude po onome što jesu, a ne koliko mogu da joj pruže. Naučila je i da ona pruža drugima. Naučila je da je i sitnica dovoljna da nekome promeni život.
