Marlene Pasini (Meksiko). Komunikolog, pisac i urednik, vizuelni umetnik. Psihoterapeut i trener u transpersonalnom obrazovanju, magistar književnosti, diplomirala istoriju i egiptologiju. Autor 15 knjiga poezije, romana, eseja i priručnika o ličnom razvoju.
Dobila je više od 200 sertifikata i nagrada na međunarodnom nivou, kao što su: Kulturni direktor Međunarodnog foruma Kreativnost i humanost, Maroko, Kulturni Savetnik Kulturnog foruma Fajad Egipat-Liban, predsednik Meksičke akademijemoderne književnosti, grad Meksiko. Svetski ambasador mira, književnosti i kulture od Međunarodnog udruženja pesnika i pisaca, AIPEH, Inc. Sjedinjene Američke Države,
Meksičke nagrade za književnost:
Dijamantska zvezda i nagrada za besmrtnost Međunarodnog novinarskog udruženja, Meksiko, Ibero-američka nagrada za književnost 2018 od strane Fundacion Liderazgo Hoi AC. Uzela učešće na 120 virtuelnih međunarodnih izložbi i 6 direktnih izložbi u 34 zemlje. Književni lični nastupi u Maroku i Egiptu. Objavljivana u više od 50 književnih časopisa, antologija, prevedena na nekoliko jezika. Kolumnista u tri časopisa iz Meksika i Kolumbije.
Autor intervjua: Valentina Novković
V.N:„Umetničko delo koje nije počelo u emocijama nije umetnost“, napisao je Pol Sezan. Šta Vas inspiriše da stvarate, da li je to emocija ili nešto drugo? Kada se prvi put javila potreba za izražavanjem kroz umetnost?
M.P: Veliki zagrljaj iz Meksika, draga Valentina, hvala Vam puno na ovom intervjuu. Ova fraza Pola Sezana je veoma istinita jer ono što pokreće pesnika ili umetnika da stvori pesmu ili sliku, rađa se pre svega iz unutrašnjeg sveta emocija koje su deo psihe, kao i iz sveta ideja ili misli, i jedno i drugo je neophodno i ide ruku pod ruku sa nadahnućem, koje na neobjašnjiv način nastaje u dubini, kao iskra sposobna da motiviše to stanje kreativnosti. Kreativnost je dar sa kojim su sva ljudska bića rođena, to je sveta sila koja boravi u svakom i koja nam omogućava da se izrazimo na mnogo načina. Inspiriše me magija Univerzuma i života, ljubavi, prirode, bola, natprirodnog, svetog.
V.N: Među najpoznatijim španskim piscima su Migel De Servantes, Federiko Garsija Lorka, Gabrijel Garsija Markes, Izabel Aljende, Huan Ramon Himenez, Kamilo Hose Sela, u kome od navedenih stvaralaca vidite uzor, uz koje pesnike, prozaiste ste odrastali? Na koji način definišete Vaš književni stil, izraz?
M. P: Prvi pisci i pesnici sa kojima sam došla u dodir su Meksikanci pošto sam Meksikanka, kao što su velika pesnikinja zlatnog doba Nove Španije: Sor Huana Ines de la Kruz, dobitnik Nobelove nagrade za književnost Oktavio Paz, Hose Gorostiza, Rosario Kastelanos, Elena Garo, Huan Rulfo, Serhio Pitol, Elza Kros ili Marija Baranda, da pomenemo neke Meksikance, Đokonda Beli iz Nikaragve, Blanka Varela iz Perua, Izabel Aljende iz Čilea, Olga Orosko iz Argentine, pa čak i Silvija Plat iz SAD i Margaret Atvud iz Kanade, koju uvek imam uz sebe. U velikoj meri pratim puteve ženskog pisanja, identifikujem se sa njima jer sam žena.
Književna veličina Meksika, Latinske Amerike i naravno Španije je tolika da bi nabrajanje potrajalo. Nemam precizan model koji treba da sledim, trudim se da imam svoj stil koji mislim da sam postigla jer pišem od detinjstva, iako formalno imam dvadeset i pet godina u književnom svetu. Moj pristup je mističan, intiman i ličan prema sopstvenom životu i iskustvima, a što se tiče stila koji koristim, zaista volim eleganciju i upotrebu uzvišenog jezika u svemu što pišem, bilo da je to poezija, naracija ili esej. U svojim pesmama u kojima koristim prazan ili slobodan stih, takođe pribegavam evociranju pejzaža do te mere da ga dovedem do ivice snovidnog ili ga ponovo stvorim, uzvišenim.
V.N: Vi ste i psihoterapeut sa velikim iskustvom. Svet je pogođen pandemijom virusa Korona i mnogo toga se promenilo u svesti ljudi. Promenile su se i navike, zdravstvena zaštita je postala najčešća tema. Koja pitanja Vam klijenti najčešće postavljaju, da li ih muče još neke dileme? U kojoj meri su izolacija, socijalna distanca uticale na psihu ljudi? Da li je čovečanstvo nešto naučilo iz ovog ružnog iskustva?
M.P: Pandemija se može posmatrati iz dve perspektive: pozitivne u kojoj su mnogi ljudi ponovo osmislili i pronašli nove puteve ličnog rasta, bila je to prilika da se transformišu i steknu snagu iz sopstvenih talenata. Ali, to je takođe imalo poražavajući uticaj u mnogim oblastima kao što je ekonomija, no bez sumnje, socijalna je ona koja je najviše pogođena novim oblicima društvene interakcije, distanciranja, upotrebe maski koje su ponegde i dalje norma.
Na ličnom nivou, to je mnogo uticalo na psihološko područje, jer je stvorilo obrasce prema poremećajima kao što su depresija, anksioznost, strah, teskoba, više antisocijalnih stavova, a čiji su koreni i u generalizovanoj nesigurnosti pred pandemijom koja nije potpuno okončana. Pandemija je stvorila i sektaštvo po pitanju vakcinacije. Najzdravija stvar je da ostanemo pozitivni i da nastavimo da budemo motivisani svojim talentima pred novim svetskim poretkom koji je opipljiv i za koji još uvek ne znamo dobro kuda nas vodi.
V.N: Predsednik ste Meksičke akademije moderne književnosti, koje su tendencije prisutne u savremenoj meksičkoj književnosti, šta je odlikuje, da li ide putem slavnih prethodnika ili ima neke nove književne izraze, teme?
M.P: Meksiko je multikulturalna zemlja, stoga se njegova književnost razvijala u okviru velike raznolikosti, i iako je inače bila usmerena prema parametrima hispanskih pokreta, trenutno pokušava da spase tradiciju, istoriju i različite autohtone glasove koji imaju svoje jezike, stvarajući književnost sa veoma važnim i raznovrsnim kulturnim bogatstvom.
V.N: Kako biste odgovorili na pitanje koje ste postavili u pesmi „Memfis“? („U kojim svetovima će se ponovo pojaviti drevni snovi“?)
M.P: Kao egiptolog, unela sam istoriju staroegipatske kulture u svoju poeziju i slike. Ovo je pitanje sa velikim filozofskim značenjem, jer ovim pitanjem i drugim koja se pojavljuju u mojim pesmama pokušavam da dovedem višegodišnju mudrost i starog Egipta i drevnih kultura do naših dana, jer je hitno potrebno ponovo pogledati život i značenje koje on ima sa svetog i mističnog stanovišta koji se držao u antičko doba. San drevnih mudraca bio je da čovečanstvo dostigne stanje visokog duhovnog nivoa, a ako se osvrnemo na aktuelna nasilna dešavanjima vidimo da, naprotiv, idemo unazad, pa se snovi drevnih mudraca već uobličavaju u našem sadašnjem svetu.
V.N: „Možda je istina: srce pokreće svet“, napisao je Damaso Alonso. Šta pokreće svet, po Vašem mišljenju?
M.P: U ovom trenutku, nažalost, ono što pokreće svet je konfuzija, neizvesnost, sebičnost, žeđ za moći i interesovanje za geopolitiku uopšte. Treba nam srce sa svojim najplemenitijim istinama da bude ono što pokreće naš svet ili ćemo krenuti ka sopstvenom samouništenju i ljudskoj dekadenciji.
V.N: Autor ste 15 knjiga poezije, romana, eseja i priručnika o ličnom razvoju, iz kojih izvora crpete inspiraciju?
M.P: Svaki žanr me vodi u različitim pravcima, iako u njima postoji čvorište istih ličnih briga. U poeziji se ponavljaju mistične teme, mog ličnog i intimnog iskustva, ljubavi. U romanu volim da obrađujem istorijske teme kao i transcendentalnu filozofiju. U eseju pišem više o pitanjima ženskog pola, o istoriji kultura predaka. Pišem i o duhovnosti, psihologiji, ličnom razvoju, koučingu.
V.N: Da li ste imali prilike da čitate srpske pisce i pesnike? Kakvo je vaše mišljenje o srpskoj književnosti?
M.P: O klasičnoj srpskoj književnosti znam jako malo, ali sam čitala Milorada Pavića, srpska književnost je malo poznata u Meksiku. Imala sam prilike da čitam prijatelje pesnike sa Fejsbuka. Iz Hrvatske, Srbije, Bosne, Crne Gore preko kojih sam uspela da se upoznam sa slovenskom mišlju i interesovanjima kolega pesnika iz tih zemalja.
V.N: Savremena masovna kultura, usmerena je ka „potrošaču“, civilizacija protetike sakati ljudske duše, postavlja barijere između čoveka i ključnih pitanja njegovog postojanja, njegove svesti o sebi kao duhovnom biću“, napisao je Andrej Tarkovski. U kakvom je stanju savremena masovna kultura, prema čemu je usmerena? Da li je moguće živeti bez svesti o sebi kao duhovnom biću?
M.P: Sadašnja masovna kultura potpuno je ocrnila najviše vrednosti mislećeg društva i kamenovala ih na putu duhovnog razvoja ljudskog bića. Ponekad mislim da smo u ćorsokaku gde ni samo društvo ne shvata da je neophodno „stop“ da bi se život malo više pogledao trećim okom Velike Svesti. Tarkovski je toga bio veoma svestan, zbog čega je nastojao da u svojim igranim filmovima ostavi alternativni predlog gde je gledaocu dozvoljeno da ima drugačiju viziju, ali istovremeno i duboku refleksiju života.
Neophodno je slediti stvaraoce kao što su Tarkovski ili Alehandro Hodorovski, čileansko-francuski filmski i pozorišni reditelj koji živi u Meksiku, pesnik i pisac koji ide protiv masovne kulture i gde je gledalac, umesto da se prema njemu ophode samo kao segmentu velike omasovljenosti, posmatran kao individualno ljudsko biće sa emocijama i osećanjima, sa umom koji je sposoban da bude kritičan i koji budi njegovu savest.
Svrha čovečanstva je duhovna evolucija i bez nje nema mogućnosti napredovanja.
